Zbog pobune u istočnoj Ukrajini, stotine hiljada ljudi izbegle su iz svojih domova, što je izazvalo ogromni emocionalni bol. Većina njih sada živi u delovima istočne Ukrajine koji su i dalje pod kontrolom Kijeva, ali u istočnim regionima Donjeck i Luhansk koje su osvojili pobunjenici. Dopisnik Glasa Amerike Al Pesin posetio je jednu grupu, smeštenu u prostorijama crkve u Artemvisku u Donjecku, samo 40 kilometara od linije fronta.
Mala, neupadljiva zgrada u jednom stambenom naselju postala je sigurno utočište. Tehničkim žargonom medjunarodnog prava - to su “interno raseljene osobe”, medjutim, oni sami sebe nazivaju “izbeglicama”,
Pol je pastor protestantske crkve. Pobegao je iz pobunjeničkog uporišta, grada Donjecka, na početku sukoba.
“Otišao sam krajem juna zato što smo došli u prilično neobičnu situaciju. Bilo je teško i opasno da izražavam svoja gledišta. Ona su postala opasna po život.”
Pre godinu dana, ovi ljudi živeli su jednostavnim životom u malim gradovima i selima pre ukrajinske revolucije. Ubrzo zatim, ruski predsednik Vladimir Putin podstakao je pobunu u istočnoj Ukrajini medju stanovnicima koji osećaju tradicionalne, kulturne veze sa Rusijom i strepe da će Ukrajina sklopiti tešnje veze sa Zapadom.
Medjutim, ove “izbeglice”, iako govornici ruskog jezika sa istog područja, osećaju suprotno a život im se okrenuo naglavačke.
“Juče sam dovela ovde svoju majku koja ima 90 godina, jer je prošle noći, oko 10 sati uveče, granata pala tačno ispred našeg prozora i sve je otišlo u vazduh”, priča radnica u crkvi, Nadežda.
“Videla sam eksplozije, videla sam granate. Plašila sam se da spavam noću. Bojala sam se da će, ako zaspim, kuća da odleteti u vazduh”, navodi Galina, radnica socijalne službe.
Rat i brze, ponekad očajničke selidbe, takodje su teško pale deci, koja moraju da se naviknu na nove škole i novo društvo. Takodje kažu da im nedostaju prijatelji i članovi porodice koje su ostavili za sobom.
“S vremena na vreme se čujem sa prijateljima iz Avdijevke, kada je to moguće, jer oni nemaju struju, nemaju razne usluge, teško im je da napune mobilne telefone. Kada uspem da ih dobijem, kažu mi da su napadi granatama svakodnevni ”, kaže studentkinja Anja.
Ovde, u relativnoj bezbednosti Artemivska, ljudi pokušavaju da se prilagode situaciji što bolje mogu, uz nova prijateljstva i doniranu zimsku garderobu.
“Dobijamo pomoć – hranu i odeću. Pobegli smo iz svojih kuća u šorcevima i majicama, a sada imamo kompletnu garderobu. Lepo je što svet misli na nas”, ističe Galina.
“Deca idu u školu i čak uspevaju da dolaze na časove muzike. Trudimo se da život barem malo liči na onaj koji smo imali nekada”, priča nastavnica muzike, Olga.
Medjutim, oni strahuju da će možda opet morati da beže, zbog blizine pobunjenika, koji dobijaju podršku Rusije u ljudstvu, zalihama i obuci.
“Ne mogu da se pomirim sa tim da će doći ovde jer hoće da ponište, unište naš narod, našu zemlju. To nije pošteno, nije pravedno”, kaže Nadežda.
Ovi ljudi kažu da se nadaju da će se jednog dana vratiti kući. Medjutim, mirovni pregovori su propali posle samo nekoliko sati razgovora u subotu. Na obe strane čuje se gruba retorika, dok na zapadu raste pritisak da se odobri slanje ubojite vojne pomoći ukrajinskoj vojsci. Oni će verovatno ostati ovde još izvesno vreme, ili se pomeriti dalje ka zapadu.