Tvorci sistema za napredno praćenje nivoa radijacije u vazduhu osmislili su način na koji će njihovi jeftini, polu-automatski dronovi moći da se upotrebljavaju u zonama nuklearnih katastrofa – poput Fukušime u Japanu, za pomoć pri kontroli kretanja radioaktivnih supstanci.
Prošlo je skoro tri godine od zemljotresa i cunamija koji su teško oštetili nuklearnu elektranu u Japanu. Istraživači kažu da bi ovi novi dronovi mogli da posluže kao alternativa letelicama sa ljudskom posadom, koje su japanske snage samoodbrane koristile neposredno posle nesreće u nuklearnoj elektrani Fukušima za praćenje nivoa radijacije.
Dronovi u sebi imaju ugrađene mikrokompjutere i senzore, što je jeftinija i bezbednija alternative helikopterima, kažu dr Oliver Pejton, dr Džejms Mekfarlan i vođa projekta, Tom Skot. Trojica naučnika sa univerziteta u Bristolu kažu da ovi dronovi šalju vizuelne i termalne podatke kao i nivoe radijacije bez opasnosti izlaganja spasilaca štetnoj radijaciji.
“Tada smo radili na laganim detektorima za radijaciju i kada smo videli izveštaje iz Fukušime začudili smo se što su koristili velike helikoptere kojima su upravljali ljudi izloženi opasnosti, tako da smo pomislili – mora da postoji bolji način”, kaže Mekfarlan.
U prvim satima i danima posle katastrofe, specijalisti u helikopterima pratili su razvoj situacije oko nuklearne elektrane što je bilo opasno i za članove posade i za helikoptere.
“Ukoliko postoji visok nivo radijacije, izlažete opasnosti živote pilota i kopilota, ali i helikoptere. Takvi helikopteri su znatno skuplji od jeftinih letelica bez ljudske posade poput ovog. Dakle, kad se helikopter vrati iz misije on je kontaminiran i neupotrebljiv. Dronovi su jednokratna oprema”, objašnjava Pejton.
On dodaje da postojeća jednokratna oprema, odnosno dron Hexi Mark II, sadrži brojne visoko-tehnološke instrumente, da je napravljen od grafitnih vlakana, da može da leti oko 25 minuta i da koristi mikro sistem za kontrolu koji komunicira sa svim senzorima, prikuplja podatke i šalje ih nazad na uvid na udaljenoj lokaciji.
Tim naučnika je uspešno testirao ove letelice tokom šest meseci po raznim vremenskim uslovima na radioaktivno kontaminiranim mestima, poput jugozapadne Rumunije.
“Možemo da napravimo mapu radijacije, ali i da odredimo o kojem se tačno tipu radi. Da li je u pitanju uranijum, plutonijum ili prirodna radijacija koja se nalazi svuda oko nas”, ističe Pejton.
Tim istraživača takođe razvija algoritme za dronove koji bi služili za projekte mapiranja i pronalaženja podzemnih eksplozivnih naprava.
Prošlo je skoro tri godine od zemljotresa i cunamija koji su teško oštetili nuklearnu elektranu u Japanu. Istraživači kažu da bi ovi novi dronovi mogli da posluže kao alternativa letelicama sa ljudskom posadom, koje su japanske snage samoodbrane koristile neposredno posle nesreće u nuklearnoj elektrani Fukušima za praćenje nivoa radijacije.
Dronovi u sebi imaju ugrađene mikrokompjutere i senzore, što je jeftinija i bezbednija alternative helikopterima, kažu dr Oliver Pejton, dr Džejms Mekfarlan i vođa projekta, Tom Skot. Trojica naučnika sa univerziteta u Bristolu kažu da ovi dronovi šalju vizuelne i termalne podatke kao i nivoe radijacije bez opasnosti izlaganja spasilaca štetnoj radijaciji.
“Tada smo radili na laganim detektorima za radijaciju i kada smo videli izveštaje iz Fukušime začudili smo se što su koristili velike helikoptere kojima su upravljali ljudi izloženi opasnosti, tako da smo pomislili – mora da postoji bolji način”, kaže Mekfarlan.
U prvim satima i danima posle katastrofe, specijalisti u helikopterima pratili su razvoj situacije oko nuklearne elektrane što je bilo opasno i za članove posade i za helikoptere.
“Ukoliko postoji visok nivo radijacije, izlažete opasnosti živote pilota i kopilota, ali i helikoptere. Takvi helikopteri su znatno skuplji od jeftinih letelica bez ljudske posade poput ovog. Dakle, kad se helikopter vrati iz misije on je kontaminiran i neupotrebljiv. Dronovi su jednokratna oprema”, objašnjava Pejton.
On dodaje da postojeća jednokratna oprema, odnosno dron Hexi Mark II, sadrži brojne visoko-tehnološke instrumente, da je napravljen od grafitnih vlakana, da može da leti oko 25 minuta i da koristi mikro sistem za kontrolu koji komunicira sa svim senzorima, prikuplja podatke i šalje ih nazad na uvid na udaljenoj lokaciji.
Tim naučnika je uspešno testirao ove letelice tokom šest meseci po raznim vremenskim uslovima na radioaktivno kontaminiranim mestima, poput jugozapadne Rumunije.
“Možemo da napravimo mapu radijacije, ali i da odredimo o kojem se tačno tipu radi. Da li je u pitanju uranijum, plutonijum ili prirodna radijacija koja se nalazi svuda oko nas”, ističe Pejton.
Tim istraživača takođe razvija algoritme za dronove koji bi služili za projekte mapiranja i pronalaženja podzemnih eksplozivnih naprava.