Stiven Volt smatra da najnovija diplomatska opcija ne bi imala šansu da veliki deo američke javnosti i Kongresa nije protiv primene bilo kakve vojne sile, naročito na Bliskom Istoku:
“Događaji na Balkanu su bili sličnog sadržaja. Čak je i debata o ratu sa Irakom početkom 90-tih takođe tekla u ovom stilu. U stvari, ništa od toga nije neobično.”
Oklevanje predsednika Obame da zapreti silom takođe ukazuje na odsustvo strateškog američkog interesa u Siriji:
“Zato što za SAD nije postojao dovoljno jak geostrateški interes za naše vojno uplitanje u krizu. Ispostavilo se da ni upotreba hemijskog oružja protiv civila, koliko god da je gnusna, takođe nije pružila dovoljno jaku moralnu motivaciju za direktno vojno angažovanje. Većina naše javnosti, na primer, smatra da američki vojni odgovor ne samo da ne bi rešio problem, već bi mogao da učini situaciju još težom.”
Pritisak američke javnosti je glavni faktor odustajanja od vojne akcije, tvrdi Volt:
“Članovi Kongresa su poslušali svoje birače, a Obamina administracija je pratila šta se događa u Kongresu. Čak i oni koji se ne slažu sa ishodom debate, priznaju da naši politički lideri moraju da vode računa o tome šta nacija traži. To su temelji američke demokratije, odnosno način na koji funkcioniše demokratsko društvo.”
Na pitanje kako dalje, Volt je odgovorio:
“Sve zavisi od toga da li ćemo u narednih nekoliko nedelja - zajedno sa Savetom bezbednosti UN-a, našim saveznicima, i sa zemljama kao što je Rusija - postići sporazum kojim će svi biti zadovoljni, a stoga i spremni da ga primene.”
Sticajem okolnosti, predsednik Asad postao je nezaobilazan faktor u traženju diplomatskog rešenja za Siriju, kaže Volt:
“Činjenica je da dogovor koji se pominje podrazumeva ostanak sirijskog predsednika Asada na vlasti bar privremeno. U stvari, dogovor predstavlja posredno priznanje da SAD moraju da posluju sa Asadom, jer je njegova saradnja bitna za preuzimanje nadzora nad hemijskim oružjem. Iako se to nama ne sviđa, on je na čelu vlade.”
Nažalost, nastavlja Volt, situacija u Siriji je takva da uklanjanje Asada ne garantuje poboljšanje za ratom zahvaćenu zemlju, niti se trajnije rešenje može postići bez Rusije i Irana, bliskih saveznika Damaska.
“Događaji na Balkanu su bili sličnog sadržaja. Čak je i debata o ratu sa Irakom početkom 90-tih takođe tekla u ovom stilu. U stvari, ništa od toga nije neobično.”
Oklevanje predsednika Obame da zapreti silom takođe ukazuje na odsustvo strateškog američkog interesa u Siriji:
“Zato što za SAD nije postojao dovoljno jak geostrateški interes za naše vojno uplitanje u krizu. Ispostavilo se da ni upotreba hemijskog oružja protiv civila, koliko god da je gnusna, takođe nije pružila dovoljno jaku moralnu motivaciju za direktno vojno angažovanje. Većina naše javnosti, na primer, smatra da američki vojni odgovor ne samo da ne bi rešio problem, već bi mogao da učini situaciju još težom.”
Pritisak američke javnosti je glavni faktor odustajanja od vojne akcije, tvrdi Volt:
“Članovi Kongresa su poslušali svoje birače, a Obamina administracija je pratila šta se događa u Kongresu. Čak i oni koji se ne slažu sa ishodom debate, priznaju da naši politički lideri moraju da vode računa o tome šta nacija traži. To su temelji američke demokratije, odnosno način na koji funkcioniše demokratsko društvo.”
Na pitanje kako dalje, Volt je odgovorio:
“Sve zavisi od toga da li ćemo u narednih nekoliko nedelja - zajedno sa Savetom bezbednosti UN-a, našim saveznicima, i sa zemljama kao što je Rusija - postići sporazum kojim će svi biti zadovoljni, a stoga i spremni da ga primene.”
Sticajem okolnosti, predsednik Asad postao je nezaobilazan faktor u traženju diplomatskog rešenja za Siriju, kaže Volt:
“Činjenica je da dogovor koji se pominje podrazumeva ostanak sirijskog predsednika Asada na vlasti bar privremeno. U stvari, dogovor predstavlja posredno priznanje da SAD moraju da posluju sa Asadom, jer je njegova saradnja bitna za preuzimanje nadzora nad hemijskim oružjem. Iako se to nama ne sviđa, on je na čelu vlade.”
Nažalost, nastavlja Volt, situacija u Siriji je takva da uklanjanje Asada ne garantuje poboljšanje za ratom zahvaćenu zemlju, niti se trajnije rešenje može postići bez Rusije i Irana, bliskih saveznika Damaska.