Ekonomska kriza u Španiji je gurnula milione ljudi u siromaštvo, a mnogi nisu u stanju da zadovolje ni osnovne životne potrebe.
U centru Madrida u subotu popodne, ekonomska kriza izgleda kao nešto o čemu brinu samo ekonomisti. Ali nedaleko odatle, u centru za distribuciju hrane San Simon de Rohas, u radničkom predgrađu Mostoles, kriza je očigledna. Većina ljudi koji posećuju centar je imala posao dok 2008. nije izbila ekonomska kriza. Sada, mnogi žive na ulici, poput nezaposlenog građevinskog radnika Antonija Molina Peleza. On se ovde hrani šest dana nedeljno. Nedeljom, kada centar ne radi, on ne jede.
„Dok sam imao posao, lepo sam živeo. Nisam imao mnogo novca, ali dovoljno da se prehranim, da živim ugodno. Sad ne mogu da preživim. Nemam ništa. To me mnogo pogađa, jer imam 41 godinu i nikakvu perspektivu. Nemam budućnost. Nemam baš ništa.“
Molino bi voleo da pronađe ženu i zasnuje porodicu, ali je to za sada nemoguće i u izvesnom smislu je čak i zahvalan, jer ne mora da izdražava porodicu. Ali mnogi koji dolaze u ovaj centar imaju porodicu. Ova nezaposlena kelnerica živi u napuštenoj zgradi sa decom i nezaposlenim suprugom, koga je sramota da dođe u centar.
To je priča koja se ovde ponavlja u nedogled. Dvadeset pet odsto španskih radnika je nezaposleno i sve veći broj ne može da kupi čak ni dovoljno hrane da preživi. Osim doručka, ljudi koji dolaze dobiju i sendvič za ručak i druge sitnice koje nose sa sobom. Lorenzo Inče, nezaposleni inženjer, najpre je dolazio ovde da bi jeo, a onda se dobrovoljno prijavio da pomaže.
„Jasno je da su promene okrutne, ali ne samo za mene nego za ceo moj naraštaj – za mnogo inženjera, hiljade i hiljade inženjera koji su ostali bez posla.“
U centru se nekada hranilo pedesetak ljudi dnevno. Sada, dobrovoljci moraju da postavljaju trpezariju nekoliko puta, jer je na spisku za hranu više od 700 ljudi. Glavni dobrovoljac je Amparo Ramos.
„Mnogo toga se promenilo. Ovde dolazi mnogo kompletnih porodica. Takođe dolaze ljudi sa ulice i imigranti. Suštinski, svi oni su bez posla, tako da sada, ako plate kiriju, ne mogu da kupe hranu. U Španiji prolazimo kroz neke veoma teške godine, veoma, veoma teške.“
Španija po svemu sudeći ima još najmanje jednu tešku godinu pred sobom. Toliko eksperti predviđaju da će biti potrebno da bi ekonomija u zemlji uopšte počela da se poboljšava.
U centru Madrida u subotu popodne, ekonomska kriza izgleda kao nešto o čemu brinu samo ekonomisti. Ali nedaleko odatle, u centru za distribuciju hrane San Simon de Rohas, u radničkom predgrađu Mostoles, kriza je očigledna. Većina ljudi koji posećuju centar je imala posao dok 2008. nije izbila ekonomska kriza. Sada, mnogi žive na ulici, poput nezaposlenog građevinskog radnika Antonija Molina Peleza. On se ovde hrani šest dana nedeljno. Nedeljom, kada centar ne radi, on ne jede.
„Dok sam imao posao, lepo sam živeo. Nisam imao mnogo novca, ali dovoljno da se prehranim, da živim ugodno. Sad ne mogu da preživim. Nemam ništa. To me mnogo pogađa, jer imam 41 godinu i nikakvu perspektivu. Nemam budućnost. Nemam baš ništa.“
Molino bi voleo da pronađe ženu i zasnuje porodicu, ali je to za sada nemoguće i u izvesnom smislu je čak i zahvalan, jer ne mora da izdražava porodicu. Ali mnogi koji dolaze u ovaj centar imaju porodicu. Ova nezaposlena kelnerica živi u napuštenoj zgradi sa decom i nezaposlenim suprugom, koga je sramota da dođe u centar.
To je priča koja se ovde ponavlja u nedogled. Dvadeset pet odsto španskih radnika je nezaposleno i sve veći broj ne može da kupi čak ni dovoljno hrane da preživi. Osim doručka, ljudi koji dolaze dobiju i sendvič za ručak i druge sitnice koje nose sa sobom. Lorenzo Inče, nezaposleni inženjer, najpre je dolazio ovde da bi jeo, a onda se dobrovoljno prijavio da pomaže.
„Jasno je da su promene okrutne, ali ne samo za mene nego za ceo moj naraštaj – za mnogo inženjera, hiljade i hiljade inženjera koji su ostali bez posla.“
U centru se nekada hranilo pedesetak ljudi dnevno. Sada, dobrovoljci moraju da postavljaju trpezariju nekoliko puta, jer je na spisku za hranu više od 700 ljudi. Glavni dobrovoljac je Amparo Ramos.
„Mnogo toga se promenilo. Ovde dolazi mnogo kompletnih porodica. Takođe dolaze ljudi sa ulice i imigranti. Suštinski, svi oni su bez posla, tako da sada, ako plate kiriju, ne mogu da kupe hranu. U Španiji prolazimo kroz neke veoma teške godine, veoma, veoma teške.“
Španija po svemu sudeći ima još najmanje jednu tešku godinu pred sobom. Toliko eksperti predviđaju da će biti potrebno da bi ekonomija u zemlji uopšte počela da se poboljšava.