Bitka sirijskih vladinih snaga, kojima pomažu borci Hezbolaha iz Libana i sirijskih pobunjenika u Kuseiru, severno od Damaska, šalje talase traumatizovanih izbeglica u Liban.
Izbeglički logor u Arsalu, malom libanskom gradu na prilazu sirijskim planinama s druge strane granice. Većina ovih ljudi je proteklih dana pristigla iz Kuseira.
Najnovije teške borbe između sirijskih pobunjenika i pripadnika vladinih snaga pojačanih borcima libanskog Hezbolaha, oterale su ih iz njihovih kuća. Kuseir se nalazi na strateškom autoputu između Damaska i Sredozemnog mora.
Muhamed Ali Dijab kaže da je pobegao kada mu je sina ranio zalutali metak.
„Zašto smo otišli? Dve godine odolevamo ovom korumpiranom režimu koji nam uništava kuće, drveće, čak i decu. Na posletku se združio sa Hezbolahom da nas otera.“
Šezdeset šestogodišnji Hasan al-Hasan kaže da su mnogi pobegli na brzinu sa malo stvari. Potrebni su im ćebad, hrana i smeštaj.
„U jednom šatoru imate dve ili tri porodice, ljudi leže jedni preko drugih. Nema kupaonica, nema pijaće vode. Uskoro će da izbije neka epidemija.“
Gradonačelnik Arsala, Ali Muhamed al-Hudžairi, kaže da su u njegov grad koji ima 40 hiljada stanovnika, stigle 24 hiljade izbeglica. Grad samo povremeno dobija humanitarnu pomoć od stranih ili privatnih libanskih donatora.
„Kad imamo pomoć, podelimo je. Kad nemamo, ne možemo. Libanska vlada uopšte ne pomaže. Ne daju ništa, čak ni neku sitnicu.“
On kaže da se povremeno povećava tenzija zbog skučenih prilika, ali da ukupno uzev meštani razumeju izbegličke patnje.
„Većina ljudi u gradu saoseća. Znaju da izbeglice nemaju ništa. Da su sve ostavile za sobom.“
Prethodnog dana je stigla i udovica Um Adnan al-Sajed, stara 75 godina. Ona kaže da je sve što ima odeća u kojoj je došla.
„Morali smo da pobegnemo. Ali ja nemam gde da idem. Stara sam žena. Šta mogu da radim?“
Većina ovih ljudi je traumatizovana onim što su videli. Kažu da se neće vratiti dokle god sa druge strane planina bude besneo rat.
Izbeglički logor u Arsalu, malom libanskom gradu na prilazu sirijskim planinama s druge strane granice. Većina ovih ljudi je proteklih dana pristigla iz Kuseira.
Najnovije teške borbe između sirijskih pobunjenika i pripadnika vladinih snaga pojačanih borcima libanskog Hezbolaha, oterale su ih iz njihovih kuća. Kuseir se nalazi na strateškom autoputu između Damaska i Sredozemnog mora.
Muhamed Ali Dijab kaže da je pobegao kada mu je sina ranio zalutali metak.
„Zašto smo otišli? Dve godine odolevamo ovom korumpiranom režimu koji nam uništava kuće, drveće, čak i decu. Na posletku se združio sa Hezbolahom da nas otera.“
Šezdeset šestogodišnji Hasan al-Hasan kaže da su mnogi pobegli na brzinu sa malo stvari. Potrebni su im ćebad, hrana i smeštaj.
„U jednom šatoru imate dve ili tri porodice, ljudi leže jedni preko drugih. Nema kupaonica, nema pijaće vode. Uskoro će da izbije neka epidemija.“
Gradonačelnik Arsala, Ali Muhamed al-Hudžairi, kaže da su u njegov grad koji ima 40 hiljada stanovnika, stigle 24 hiljade izbeglica. Grad samo povremeno dobija humanitarnu pomoć od stranih ili privatnih libanskih donatora.
„Kad imamo pomoć, podelimo je. Kad nemamo, ne možemo. Libanska vlada uopšte ne pomaže. Ne daju ništa, čak ni neku sitnicu.“
On kaže da se povremeno povećava tenzija zbog skučenih prilika, ali da ukupno uzev meštani razumeju izbegličke patnje.
„Većina ljudi u gradu saoseća. Znaju da izbeglice nemaju ništa. Da su sve ostavile za sobom.“
Prethodnog dana je stigla i udovica Um Adnan al-Sajed, stara 75 godina. Ona kaže da je sve što ima odeća u kojoj je došla.
„Morali smo da pobegnemo. Ali ja nemam gde da idem. Stara sam žena. Šta mogu da radim?“
Većina ovih ljudi je traumatizovana onim što su videli. Kažu da se neće vratiti dokle god sa druge strane planina bude besneo rat.