Tokom poslednjih pola veka prerađena hrana se uglavnom pakuje u plastičnu ambalažu, čvrstu i dugotrajnu, koja se posle kratkotrajne upotrebe odbacuje. Svakodnevno upotrebljavamo i bacamo milijarde plastičnih kesa, flaša, čaša i drugih oblika ambalaže koja zagađuje okolinu i često završava u moru. Mnogi naučnici su dokumentovali ogromnu količinu plastičnog otpada koja pluta okeanima. U ta istraživanja uključio se i jedan mladi par eko-aktivista.
Markus Eriksen skuplja plastični otpad usred Atlantika, hiljadama kilometara od obale. Eriksen je član ekspedicije koja istražuje obim plastičnog otpada u okeanima i njegov uticaj na život u moru.
"U suptropskim morima postoji pet vrtloga u kojima se skuplja plastika iz čitavog sveta", kaže Eriksen.
"Vrtloge stvaraju morske struje pod uticajem zemljine rotacije. Ogromna masa vode sporo kruži akumulirajući otpatke na površini", objašnjava ko-osnivač instituta, Ana Kumins.
Ana Kumins i njen suprug Markus Eriksen zajedno su osnovali institut Fajv džajers, neprofitnu organizaciju koja podstiče istraživanja o zagađivanju okeana plastičnom ambalažom. Ona kaže da smo za manje od sto godina većinu prirodnih sirovina za ambalažu zamenili plastikom. Pošto je proizvodnja jeftina, upotrebljena plastična ambalaža završava na smetlištima ili u potocima i rekama kojima stiže do mora i okeana.
"Tada postaje problem za morski svet jer je plastika veoma trajna. Ne razlaže se, morske životinje ne mogu da je probave i otpad bi mogao da pluta hiljadama godina", kaže Ana Kumins.
Po svim svetskim okeanima Eriksen i Kumins vukli su površinske mreže skupljajući uzorke otpada koji se sada analiziraju u jednoj laboratoriji u Kaliforniji.
"Šokiralo me je kada sam videla da je posle hiljada i hiljada pređenih milja svaki uzorak otpada imao u sebi plastiku", priča Ana Kumins.
Neka plastična ambalaža opstaje cela, dok se druge vrste lome na manje komade.
"Plastika u moru nije kondenzovano ostrvo otpadaka već kao kakva supa od plastike, od kontinenta do kontinenta", ukazuje Markus Eriksen.
Životinje greškom gutaju manje komade ili njima hrane mladunce od čega svake godine umire na hiljade ptica, riba i kornjača.
"Približno 43 odsto morskih sisara, 86 odsto kornjača i 44 odsto ptica pronalazi se sa plastikom na telu ili u telu. 35 odsto riba koje smo prikupili u severnom Pacifiku imale su plastiku u stomaku", kaže Ana Kumins.
Institut Fajv džajers i njihovi partneri sada dokumentuju kako sve plastika prodire u lanac ishrane u okeanima, kao i njen moguć uticaj na zdravlje ljudi.
"Imala sam priliku da ispitam to na sebi. Napravili smo analizu i ustanovili da u krvi imam tragove mnogih hemikalija koje se nalaze u plastici. Ne znamo kako su se one našle tu. Ali znam da ću ih kao žena jednoga dana preneti na potomstvo", ističe Kumins.
U okviru nastojanja na podizanju svesti o tom problemu Markus Eriksen je sa kolegama sagradio okeanski splav od 15 hiljada plastičnih flaša. 2008. godine preplovili su njime od Kalifornije do Havaja, baš kroz vrtlog u severnom Pacifiku.
"Taj vrtlog nas je iznenadio. Na samo hiljadu milja od Kalifornije, a na čitavih 7 hiljada milja od Japana, mnogo otpada poticalo je iz Japana i Kine", navodi Eriksen.
Eriksen i Kumins shvataju da bi čišćenje okeana od otpada bilo gotovo nemoguće i da će on još dugo biti sa nama. Ali postoje i druga rešenja.
"Rešenja ne počinju u okeanima, već na kopnu", kaže Eriksen.
"Treba da poboljšamo infrastrukturu za reciklažu. U Americi prikupljamo i recikliramo samo oko 5 odsto plastike", kaže Ana Kumins.
Pored obimnije reciklaže njih dvoje se zalažu za širu primenu razgradljivih materija i proizvodnju ambalaže koja bi se lakše reciklirala. Takođe smatraju da bi ljudi širom sveta trebalo da budu svesniji ozbiljne opasnosti po prirodu i zdravlje.
U martu, Ana Kumins i Markus Eriksen započeće svoju poslednju ekspediciju, ovoga puta do vrtloga u južnom Pacifiku. Po povratku, svoje nalaze će dostaviti naučnoj zajednici i napisati knjigu o svojim istraživanjima.