Dvodnevna poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića Hrvatskoj, bila je udarna vest nekoliko dana pre nego što se dogodila, za vreme trajanja posete, ali i u prvim danima nakon nje. I dok se čitani tabloidi utrkuju u procenjivanju ko je iz posete izašao kao pobednik i ko je kome više "pokazao" čvrstinu i hrabrost, analitičari sumiraju stvarne rezultate susreta na vrhu između dve susedne države. Uz ocene da ovakvi susreti služe ponajpre za unutrašnjopolitičke potrebe obe strane, i da se pre promene političkih struktura teško može očekivati nestanak povremenog izbijanja tenzija, preovladava pozitivna ocena rezultata sastanaka.
Da li je susret na vrhu, usred tenzija, napravio više štete nego koristi; zbog čega je upriličen u ovom trenutku i šta joj je zapravo bio cilj; da li se i nadalje mogu očekivati smene tenzija i smirivanja - neka su od pitanja koja je Glas Amerike postavio svojim sagovornicima.
Erik Gordi, profesor političke i sociologije kulture na Slovenskim i istočnoevropskim studijama Univerzitetskog koledža u Londonu, smatra da je Vučićeva poseta Zagrebu imala samo jedan cilj - smanjivanje tenzija između Srbije i Hrvatske, u čemu je delimično bila uspešna, ali uz visoku cenu - predsednica Hrvatske je morala da ućutka proteste, a predsednik Srbije je morao (barem za narednih 100 dana, kako je deklarisao) da ućutka jastrebove u svom okruženju.
Ipak je poseta bili cermonijalnog karaktera, za razliku od sastanaka predsednika gde učesnici potpišu ili objavljuju nešto što je dogovoreno u periodu koji je prethodio sastanku, ocenjuje Gordi.
"Razlog za to je jednostavan: na konkretnim pomacima u bilateralnim odnosima se ne radi. Naprotiv, aktivno ruše napredak koji je učinjen u periodu pre nego što je desnica došla na vlast u obe zemlje, tako da sada osećaju potrebu da umanjuju štetu. Ponovo će krenuti ka tome da povećavaju tenzije i da naprave novu štetu kada budu računali da su im potrebni neki populistički poeni", rekao je on.
Insistiranje da se o prošlosti ne govori ukazuje na to koliko su sadašnji političari u regionu uplašeni sopstvenim biografijama i koliko su skraćeni u kapacitetu da pozitivno doprinose životima građana, smatra Gordi: "Plenkovićev gest da traži ratnu odštetu kada dobro zna da ni Srbija ni Hrvatska nemaju pravni osnov za odštetu je prividan odraz njegove slabosti unutar njegove stranke".
Nestali
Sa druge strane, Vučićev gest traženja informaciju o nestalim osobama bi mogao biti ozbiljniji, ali u drugom kontekstu - ne kao provokacija, nego kao deo zajedničke regionalne inicijative da se činjenice o sukobima utvrđuju na kredibilan način, rekao je Gordi.
"Shodno tome, bilo bi dobro da tokom sledećeg susreta predsednici afirmišu svoju podršku za osnivanje REKOM-a. Onda bi oni mogli da izbegavaju jeftinu demagogiju 100 dana, ili 200 dana, ili zauvek, a javnost bi mogla da bude informisana", rekao je Erik Gordi za Glas Amerike.
Urednik nedeljnika Vreme, Filip Švarm, govoreći o tajmingu posete podseća da je put predsednika Srbije u Zagreb već trebalo ranije da se dogodi, pa je bio odložena. Obe strane, smatra on, imale su veliki interes da do sastanka dođe - Hrvatska da pokaže pred Evropskom unijom, usled opterećenih odnosa sa Slovenijom i drugim susedima, da je spremna na dijalog. U bivšoj Jugoslaviji najvažniji su njeni odnosi sa Srbijom, pa je krenula od Srbije, nakon nedavne posete Kolinde Grabar Kitarović Bosni i Hercegovini. "Ova vrsta susreta treba da pokaže da Hrvatska kreće u pregovarački proces".
Sa druge strane, Srbiji je takođe jako važno da pokaže da je koperativna, da je za mir i stabilnost u regionu i - kao što je i u hrvatskom slučaju Srbija najvažniji partner u regionu, tako je i za Srbiju najvažniji partner Hrvatska.
"Mislim da se srpsko-hrvatski odnosi razvijaju mimo političkih odnosa, pre svega u ekonomiji i kulturi, a ovi politički susedi kao ovaj poslednji služe za unutrašnjo-političke potrebe i da se pred EU pokaže kooperativnost i spremnost na dijalog".
"Neiskreni odnosi"
Na pitanje Glasa Amerike da li je, s obzirom na tenzije koje su pratile posetu, njome načinjena veća korist ili šteta po odnose dva društva i dve države, Švarm odgovara: "Korist. Do ovakvih susreta treba da dolazi što češće i treba da se vodi dijalog. U tom smislu sigurno je probijena određena barijera".
Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i predsednik opozicione Socijaldemokratske stranke, izjavio je da su odnosi Srbije i Hrvatske u političkom smislu neiskreni - "i ono što je još mnogo gore - neiskreni su na opasan način".
To je zbog toga što je retorika koja karakteriše te odnose vrlo često zapaljiva, što služi unutrašnjim elitama, nacionalističkim grupacijama koje vode obe zemlje za podizanje rejtinga pred lokalne, parlamentarne ili predsedničke izbore, tako da i naše zemlje i građani postaju taoci takvih politika, takvih lidera, rekao je Tadić.
Iako u Hrvatskoj na vlasti politička struktura koja nije bila u prvom redu HDZ-ove politike, "to je ta škola mišljenja. Što se tiče naprednjaka i socijalista - ja sam se godinama trudio da napravim konsenzus oko evropskih integracija u Srbiji kao prioritetnog značaja, ali to nije značilo i promenu njihovog načina mišljenja ili karakterne strukture, koje su očigledno vrlo čvrste", rekao je Tadić i ocenio da je spoljna politika samo deo instrumentarija unutrašnje politike u Srbiji.
"Srbija nema spoljnu politiku koja je koncipirana na jedan poseban, specifičan način i koja je saglasna našim strateškim interesima", ocenio je on.
Govoreći o vremenu svog i predsednikovanja bivšeg hrvatskog predsednika Ive Josipovića, Tadić kaže da je bilo je potrebno "uputiti elementarne reči izvinjenja onima koji su pretrpeli strašnje žrtve, jer ih neko načinio u ime mog naroda i moje zemlje. Bilo je potrebno ohrabriti i druge da upute slične reči prema srpskim žrtvama i srpskom narodu. I to se na neki način i dešavalo tokom godina mog mandata".
Ocenio je da je reforma političke kulture je najvažnija."Ne možete vi uspostaviti dobre međudržavne odnose ako ne reformišete političku kulturu u vlastitoj zemlji i u regionu u kom postojite. U regionu koji je satkan od međuzavisnih odnosa, u kome svi govore isti jezik, i koji pripadaju suštinski istom identitetu. To je prostor bivše Jugoslavije, prostor istog identiteta. Nije moguće reformisati Hrvatsku, a ne reformisati Srbiju, i obrnuto", poručuje Boris Tadić.
Važnost ličnih odnosa za diplomatiju
"Politika pomirenja je suštinska reforma čitavog ovog prostora. Iz nje proističe i borba protiv korupcije, kriminala. Jer, ko god podstiče ratnu politiku, politiku gde nema pomirenja, on čitav ovaj region uvodi u stanje, ne ljudskih, nego antiljudskih odnosa, uz verske odnose i preti uvek nekim sukobom, ratom. A zar je potrebno uopšte podsećati u kakvom smo užasu živeli 90-tih", upitao je bivši prvi čovek Srbije, podsetivši da je tajna dobrih odnosa sa njegovim hrvatskim kolegom, bila i "elementarna, kućna, lična pristojnost".
Milan Simurdić, bivši ambasador Srbije u Hrvatskoj, ocenio je da i nakon 20 godina posle uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Hrvatske, stvari manje-više stoje u mestu. "Do sada nije bilo političke spremnosti za rešavanje otvorenih pitanja", rekao je on, uz ocenu da je dijalog jedino rešenje za odnose svih država, pa i Srbije i Hrvatske.
I ovaj diplomata se slaže da su odnosi vodećih političkih ličnosti u odnosima država su uvek bitni, oni daju osnovni ton, oni daju atmosferu, kaže bivši ambasador i podseća da su sada na čelu dve države osobe koje dolaze iz stranaka koje imaju veze sa prošlošću iz 90-tih i to na određeni način utiče na njihovu percepciju javnosti.
"Ukoliko se može reći da predsednici Tadić i Josipović nisu imali neposredne veze sa događajima u 90-tim, to se ne može za sve aktere u sadašnjim bilateralnim odnosima. Mislim da to značajno utiče i da to je situacija koju treba da prevaziđemo", rekao je Simurdić.
"Hrvatska i Srbija ne interesuju nikog van regiona"
Filip Švarm iz Vremena podseća da su se i ranije događali slični susreti i "resetovanje" odnosa, ali da se situacija ponovo i ponovo kvarila.
"U suštini Srbija i Hrvatska u male sirmašne zemlje - s tim što Hrvatska jeste u EU, a Srbija nije - ali su zemlje koje su u evropskom okviru potpuno beznačajne. Važne su jedna drugoj. Srbija je važna Hrvatskoj, Hrvatska je važna Srbiji i nikome više, ako izuzmemo region. Pošto se ni u Zagrebu, ni u Beogradu ne mogu više pokazivati mišići, to ostaje lokalni igrokaz", kaže Švam i najavljuje nastavak sličnog smenjivanja toplo-hladno u odnosima:
"Verujem da dok je na vlasti ova garnitura političara - i u Srbiji, i u Hrvatskoj, bez razlike - koja svoj legitimitet izvlači iz nacionalizma, ratova i busanja u nacionalna prsa, da će ti odnosi imati uspona i padova, jer te međunacionalne tenzije održavaju ove strukture koje su sada na vlasti. Mislim da će do stvarne normalizacije srpsko-hrvatskih odnosa doći kada dođu neke druge generacije na vlast, i ovde, i tamo. Jer, naprosto, Srbiju i Hrvatsku toliko mnogo stvari spaja, a toliko malo stvari deli, da je to naprosto jedini pravi put", rekao je Filip Švarm za Glas Amerike.