O uzrocima talasa protesta na Bliskom istoku i severu Afrike kolega Branko Mikašinović razgovarao je sa nezavisnim političkim analitičarem I jednim od osnivača Arapsko-američkog nacionalnog saveta, Monzerom Sleimanom.
Sleiman: “U pozadini dogadjaja u Egiptu, Tunisu, Jemenu i drugim zemljama su dva dominantna faktora. Prvi je kulturološki i istorijski u arapskom i islamskom svetu, a drugi se odnosi na ekonomsku i političku situaciju, odnosno cene prehrabemnih proizvoda, nezaposlenost, korupciju, represiju itd. Medjutim, tkivo koje je povezivalo sve te elemente u erupciji narodnog nezadovoljstva je pitanje ljudskog i nacionalnog dostojanstva, koje je nestalo pod represivnim režimima u regionu. Dakle, nije bila u pitanju specifična ideologija, politička stranka ili harizmatični lider, koji je podstakao ove, ako hoćete revolucionarne pokrete, već su se svi segmenti društva okupili u spontanom protestu, mada ih je do izvesne mere koordinisala i predvodila omladina. Naravno, svaka zemlja ima svoje specifičnosti, i ja lično pravim razliku izmedju, recimo, onoga što se dešava u Egiptu i Iranu.“
Glas Amerike: Kakva je onda razlika izmedju političke situacije i strukture društva u te dve zemlje?
Sleiman: „U Iranu se radi o verskom, teokratskom režimu. Tokom proteklih 30 godina i ranije pod šahom, stanovništvo je steklo visoko obrazovanje i bilo izloženo zapadnoj, demokratskoj tradiciji. U tom smislu, iransko društvo je više politički orijentisano i postoji osećaj da je revolucija ukradena od strane teokratskih krugova, koji su političkom izolacijom i pretnjom navodne kontinuirane ugroženosti od strane spoljnih neprijatelja, uspeli da se održe na vlasti. Medjutim, deo režimske strukture, i ranijih, revolucionarnih elemenata, koji nisu ostvarili svoje aspiracije, prvenstveno obrazovane mladje generacije, smatraju da postoje prevelika ograničenja i da bi trebalo daleko više da učestvuju u procesu odlučivanja i uživaju daleko više sloboda. S druge strane, u Egiptu gradjani su ponosni svojom istorijom i ranijom vodećom ulogom u regionu. Egipat je najmnogoljudnija arapska zemlja, istorijski važna sa ogromnim intelektualnim, duhovnim i umetničkim potencijalima, koji vidi rastuću ulogu Irana, Turske, pa i manjih zemalja, dok je tokom Mubarakove vladavine bio sveden na marginalnu ulogu. To je dovelo do gneva i osećanja nacionalnog poniženja kod Egipćana.“
Glas Amerike: Kako ocenjujete buduću ulogu egipatskog vojnog establišmenta?
Sleiman: „Analitičari koji očekuju da će vojska preuzeti vlast u svoje ruke nisu u pravu, kao ni oni koji očekuju da će se vojska odreći svog uticaja. Naime, vojska je izašla u susret samo polovini zahteva demonstranata i kreće se u nekim oblastima brže, a u nekim sporije. Režim je u stvari podržavao vojnu elitu, ali nije dozvoljavao da bilo koji oficir visokog ranga ispolji bilo kakve političke aspiracije. U tom smislu, vojska je bila rezervna sila režima. Jedan od razloga što je vojska zauzela relativno neutralan stav i nije na odlučan način pomogla Mubaraku je činjenica da je ona smatrala sebe elementom koji donosi legitimitet i kontinuitet režimu, a da je Mubarak želeo da joj nametne svog sina Gamala Mubaraka, umesto nekog iz vojnog establišmenta ili bar nekog koga bi vojska odobrila. Dakle, uloga vojske će se nastaviti - ona bi mogla da uspori zahteve naroda za brzim promenama, ali će ostati čuvar nacionalnog identiteta i kohezije.“