Medjutim, i dalje postoje pitanja koja će biti teška za rešavanje, uključujući takozvano „pravo na obogaćivanje uranijuma“ na kome Iran insistira.
Tokom poslednje runde pregovora na nivou ministara inostranih poslova, početkom novembra, izgledalo je da je sporazum nadohvat ruke, ali do toga ipak nije došlo. Sada, pregovorači na nižem nivou pokušavaju da premoste preostale razlike.
Iranski ministar inostranih poslova Džavad Zarif smatra da oni mogu da postignu uspeh:
„Mislim da smo svi na istoj talasnoj dužini i to je važno, to nam daje impuls da postignemo napredak kada se budemo sastali sledeći put.“
Pitanja su teška, ali eksperti smatraju da je prvi nivo sporazuma o nekom vidu ograničenja iranskog nuklearnog programa u zamenu za ublažavanje ekonomskih sankcija - moguć. Izgleda da iranski vrhovni lider, ajatolah Ali Hameni takodje želi sporazum.
„Vrhovni lider će napraviti strateški proračun o tome šta je u najboljem interesu Irana,“ kaže Gabriel Rifkind koja je na čelu Bliskoistočnog programa Istraživačke grupe Oksford.
„Vrhovni lider je vrlo promućuran. Lako je reći da je ideološki krut, ali u stvari mislim da je daleko pametniji,“ dodaje Rifkind.
Ali Hamenei je poručio iranskim konzervativcima da pruže šansu novoizabranom, relativno umerenom predsedniku Hasanu Rohaniju da postigne rešenje putem diplomatije. Motiv je onaj isti koji je omogućio Rohaniju da pobedi na izborinma – želja javnosti da se ublaže teške ekonomske sankcije.
Medjutim, u razgovoru putem Skajpa viši saradnik Centra za bezbednosne studije u Cirihu, Roland Pop, kaže da taj motiv može da ima ograničeni efekat.
„Mislim da oni žele da postignu kompromis, ali ne žele dakapituliraju. S jedne strane, postoji velika podrška nuklearnom programu - to je pitanje nacionalnog ponosa. S druge strane, ljudi su svesni ekonomske situacije i očekuju da će političari pregovorima postići ublažavanje sankcija.“
Eksperti kažu da to znači pronaći formulu kojom će se ograničiti iranski nuklearni program tako da medjunarodna zajednica dobije uveravanja da Teheran neće pokušati da proizvede atomsku bombu, bez insistiranja da se program okonča, što bi želele neke zemlje. Ublažavanje sankcija bi trebalo da bude dovoljno da zadovolji Iran kratkoročno, a da istovremeno ne ukloni njegov motiv za dalje ustupke na duži rok.
„Glavne sankcije koje se odnose na naftu i finansije ne bi trebalo da budu ukinute u ovom trenutku,“ ističe Gabriel Rifkind.
Medjutim, to je upravo ono na čemu Iran insistira na kraju ovog procesa, možda u roku od šest meseci. Ma koliko su pregovori bili teški do sada, ukoliko se želi da oni uspeju, obe strane očekuju još naporniji razgovori i bolni kompromisi.
Tokom poslednje runde pregovora na nivou ministara inostranih poslova, početkom novembra, izgledalo je da je sporazum nadohvat ruke, ali do toga ipak nije došlo. Sada, pregovorači na nižem nivou pokušavaju da premoste preostale razlike.
Iranski ministar inostranih poslova Džavad Zarif smatra da oni mogu da postignu uspeh:
„Mislim da smo svi na istoj talasnoj dužini i to je važno, to nam daje impuls da postignemo napredak kada se budemo sastali sledeći put.“
Pitanja su teška, ali eksperti smatraju da je prvi nivo sporazuma o nekom vidu ograničenja iranskog nuklearnog programa u zamenu za ublažavanje ekonomskih sankcija - moguć. Izgleda da iranski vrhovni lider, ajatolah Ali Hameni takodje želi sporazum.
„Vrhovni lider će napraviti strateški proračun o tome šta je u najboljem interesu Irana,“ kaže Gabriel Rifkind koja je na čelu Bliskoistočnog programa Istraživačke grupe Oksford.
„Vrhovni lider je vrlo promućuran. Lako je reći da je ideološki krut, ali u stvari mislim da je daleko pametniji,“ dodaje Rifkind.
Ali Hamenei je poručio iranskim konzervativcima da pruže šansu novoizabranom, relativno umerenom predsedniku Hasanu Rohaniju da postigne rešenje putem diplomatije. Motiv je onaj isti koji je omogućio Rohaniju da pobedi na izborinma – želja javnosti da se ublaže teške ekonomske sankcije.
Medjutim, u razgovoru putem Skajpa viši saradnik Centra za bezbednosne studije u Cirihu, Roland Pop, kaže da taj motiv može da ima ograničeni efekat.
„Mislim da oni žele da postignu kompromis, ali ne žele dakapituliraju. S jedne strane, postoji velika podrška nuklearnom programu - to je pitanje nacionalnog ponosa. S druge strane, ljudi su svesni ekonomske situacije i očekuju da će političari pregovorima postići ublažavanje sankcija.“
Eksperti kažu da to znači pronaći formulu kojom će se ograničiti iranski nuklearni program tako da medjunarodna zajednica dobije uveravanja da Teheran neće pokušati da proizvede atomsku bombu, bez insistiranja da se program okonča, što bi želele neke zemlje. Ublažavanje sankcija bi trebalo da bude dovoljno da zadovolji Iran kratkoročno, a da istovremeno ne ukloni njegov motiv za dalje ustupke na duži rok.
„Glavne sankcije koje se odnose na naftu i finansije ne bi trebalo da budu ukinute u ovom trenutku,“ ističe Gabriel Rifkind.
Medjutim, to je upravo ono na čemu Iran insistira na kraju ovog procesa, možda u roku od šest meseci. Ma koliko su pregovori bili teški do sada, ukoliko se želi da oni uspeju, obe strane očekuju još naporniji razgovori i bolni kompromisi.