Iako se čini utopijom galaksijama udaljenom, nordijski model države - uz političku stabilnost, ekonomski rast, vreme, ali i visoke poreze - nije nemoguće stvoriti i na Zapadnom Balkanu, kaže u intervjuu za Radio Slobodna Evropa ambasador Danske u Srbiji Anders Hougard.
Bez obzira što još nisu članice evropskog kluba, za zemlje zapadnobalkanskog regiona EU je sudbonosno važna: ona je bila i jeste njihov prvi trgovinski partner, najveći donator i investitor, ukazuje danski diplomata, koji ne deli mišljenje da u zemljama-članicama EU ne postoji raspoloženje za proširenje.
RSE: Gospodine ambasadore Hougard, nedavno je premijerka Norveške Erna Solberg u Beogradu rekla da bi skandinavski model društva bio dobar i za region Zapadnog Balkana. Možete li ukratko reći šta je suština skandinavskog, odnosno, nordijskog modela?
Hougard: Ja se potpuno slažem sa tim što je rekla norveška premijerka. U osnovi nordijskog modela je država blagostanja, kao i način na koji smo uredili naša tržišta rada, što smo uglavnom činili u procesima pregovora; dakle, ta dva elementa – socijalna država i sistem u kojem se na tržištu rada o uslovima pregovara i to unosi u ugovorne odredbe, kao i kultura velikog međuljudskog poverenja – to je dobar temelj za svako društvo i toga bi moglo biti i ovde na Balkanu.
RSE: Kad je nordijski model države blagostanja nastao?
Hougard: Imali smo industrijsku revoluciju, imali smo i jake sindikate i zapravo smo još pre sto godina imali ispregovaran model rešavanja sukoba i pregovaranja o svim uslovima rada između zaposlenih i poslodavaca. Drugo, mi u nordijskim zemljama – u Švedskoj, Norveškoj i Danskoj, Finska je bila u posebnoj poziciji zato što je imala Sovjetski Savez za suseda – u posleratnom periodu smo dugo imali na vlasti snažne socijaldemokratske partije. Dakle, model države blagostanja počeo je da se gradi mnogo pre Drugog svetskog rata, ali mir i stabilnost uspostavljeni posle Drugog svetskog rata bili su svakako vrlo dobar temelj za razvijanje socijalne države, odnosno, države blagostanja.
RSE: Da li je realno da se taj nordijski model države blagostanja "primi" u ovim našim ekonomski vrlo siromašnim zemljama na Zapadnom Balkanu?
Hougard: Da, aposlutno jeste. Naravno, za to su neophodni politička stabilnost i ekonomija; ne mora ona obavezno biti snažna već ekonomija koja se razvija u pravom smeru. To je ono što sada vidim u Srbiji – političku stabilnost i ekonomski rast. U poređenju sa situacijom koju ste imali za vreme ratova, sada se ekonomija zemlje zaista oporavlja.
Ono što dodatno treba da naglasim kada govorim o našem modelu države blagostanja jeste i sledeće: taj naš model zasniva se na veoma visokim poreskim stopama. To znači da vi zapravo morate da steknete novac kojim biste izgradili državu blagostanja – ona ne pada s neba. Mi u nordijskim zemljama imamo visoke poreze. Dakle, ako budete i dalje imali ekonomski rast, bićete u stanju da steknete neophodna sredstva za takav model. Mora se razumeti da takav model društva košta, da je potrebno mnogo prihoda da se država blagostanja podigne.
RSE: Danska ima najveći broj naučnika i istraživača po glavi stanovnika u svetu. Takođe je poznato da danska država izdvaja mnogo za razvoj nauke i istraživanja – ako se ne varam, više od tri posto BDP-a, dok je u Srbiji to izdvajanje veoma nisko – svega 0,7 odsto BDP-a. To je preterano malo za zemlju koja tvrdi da hoće da zadrži svoje obrazovane mlade ljude, da zaustavi ili bar uspori odliv mozgova.
Hougard: Moram reći da nisam raspolagao tim podacima. Mi smo veoma mala nacija, svega nas je pet miliona, ali sam svakako ponosan takvom statistikom zato što su takve investicije investicije u budućnost i upravo zbog toga su toliko značajne. Ali, opet se moramo vratiti na to kada smo mi počeli da gradimo socijalnu državu. Čak i ako se vratimo na period neposredno posle Drugog svetskog rata, jasno je da je trebalo mnogo vremena da se takvo društvo izgradi.
Srbija je u tom smislu u potpuno različitoj situaciji, nije imala to vreme koje smo mi imali. Ona sada tek počinje da razvija društvo na trasi koja je vodi ka članstvu u Evropskoj uniji, tako da ja verujem da se radi samo o fokusu i vremenu koje je za to potrebno, ali i neophodim finansijskim sredstvima. I eto nas ponovo kod visokih poreza. Takođe, i pojedinci i korporacije moraju u tom pogledu doprineti koliko mogu i shvatiti da je ono što je dobro za društvo dobro i za sve njih.
RSE: Da li bi stabilnost i prosperitet Zapadnog Balkana uopšte bili mogući bez podrške Evropske unije?
Hougard: Najpre je za prosperitet nužna odgovornost samih zemalja regiona. Kao što sam rekao, sada vidimo političku stabilnost, postoji i vrlo dobro upravljanje, tako da je moguće ići dalje putem napretka. Međutim, podrška EU znači mnogo kad su u pitanju dve veoma značajne stvari, čak i pre nego što zemlje regiona postanu članice evropskog kluba: EU je njihov glavni trgovinski partner, a takođe i veoma značajan partner kad je reč o investicijama.
Uz to, ako govorimo o fondovima razvoja i pomoći, veoma mnogo novca u ovaj region stiže iz Evropske unije. Dakle, i pre učlanjenja, EU ostaje izuzetno važna za države Zapadnog Balkana, ali, razume se, od samih ovih zemalja zavisi da li će ispunjavati potrebne uslove za ulazak u EU. Ja mislim da sada u tom pogledu dobro napreduju. Političari regiona, naime, stalno se sastaju – bilo da je to u Sofiji, Solunu, Londonu – dakle, neprekidno su u dijalogu, u međusobnoj komunikaciji.
- Samit u Londonu: Paket mera pomoći Zapadnom Balkanu
- Berlinski proces u Londonu: Bezbednost pre ekonomije
RSE: Upravo ste dotakli Berlinski proces. Šta mislite o tom projektu?
Hougard: Moram da kažem da Danska nije deo tog procesa, nismo nedavno bili u Londonu, ali mislim da je proces izuzetno važan. Na samitu u Londonu zemlje Zapadnog Balkana obavezale su se, pored drugih stvari, da se bore protiv korupcije, što je izuzetno značajan zadatak. Takođe, dodatni novac obećan je ovom regionu od različitih aktera, predstavnici Evropske unije su tamo takođe učestvovali. Britanija je, koliko sam razumeo, obećala da će povećati pomoć regionu. A imali ste i značajno učešće predstavnika civilnog društva, što je od kritičke važnosti. Dakle, kada pogledate šta se sve događalo u Londonu, vidite da je reč o širokom spektru napora, a to je po mom mišljenju veoma značajno za region.
RSE: Kako, uprkos svemu tome, gledate na širenje ruskog uticaja u delovima ovog regiona? Svi, naime, znaju da Evropska unija finansijski i politički podržava Srbiju i širi region, da investira najviše od svih, ali mnogi, uprkos tome, gledaju na rusku stranu. Kako to vama izgleda?
Hougard: Za ovih godinu dana koliko sam ovde, shvatio sam da postoje vrlo snažne veze između Rusije i Srbije, pre svih one istorijske, što smatram razumljivim. Svaka zemlja ima pravo, naravno, da bude prisutna ovde, da investira, da bude deo političkog procesa – ovde u tom smislu imate i Kinu i Tursku i Rusiju. U tom smislu ne gledam na to kao na utakmicu, takmičenje; mi smo svi ovde, ali bih rekao da se na ovim prostorima još uvek ne razume potpuno koliko je značajna podrška Evropske unije. Naravno, i mi moramo učiniti više da bude vidljivije da je EU glavni trgovinski partner.
RSE: Kakvo je vaše iskustvo u ovom regionu? Da li su međusobne tenzije sada niže nego što su bile pre, recimo, petnaest godina?
Hougard: Ja sam ovde samo nekoliko godina. Proveo sam dve godine u Hrvatskoj, a ovo je moja prva godina u Srbiji, tako da ne mogu da sudim kako je ranije bilo, o tome sam samo čitao i slušao, posedujem, dakle, posredna saznanja.
RSE: Kad je reč o pravno obavezujućem sporazumu između Prištine i Beograda, imate li neke insajderske informacije? Da li se sada taj sporazum pravi i hoćemo li uskoro videti njegovo potpisivanje?
Hougard: Ja prosto ne znam, nemam o tome insajderske informacije. Ono što znam jeste da je to uslov koji Beograd mora da ispuni, a kada će do tog sporazuma doći, uskoro ili ne – o tome nemam informacije. Proces dijaloga između Beograda i Prištine koji je još u toku pratim sa strane. Dakle, optimista sam u tom pogledu, ali informacije o tome nemam.
RSE: Kako se na predsednika Srbije Aleksandra Vučića gleda iz Danske? Ima li podršku vaše vlade u pregovorima koje vodi sa Kosovom?
Hougard: Mi podržavamo Srbiju na njenom putu u Evropsku uniju i nemamo nikakve posebne stavove kad je reč o pojedincima ili konkretnim temama. Dakle, podrška koja stiže iz Danske jeste podrška evrointegracije Srbije.
RSE: Pojedini eksperti za Zapadni Balkan vide gospodina Vučića kao "stabilokratu", porede ga neretko sa premijerom Mađarske (Viktorom) Orbanom. Upiru prst u Evropsku uniju i tvrde da, pružajući podršku Vučiću, pokazuje da je više interesuje stabilnost nego demokratija. Kakav je vaš pogled na to?
Hougard: Moj stav je prosto da mi ne možemo da komentarišemo ili da se mešamo u unutrašnje stvari Srbije, iako, naravno, pratimo događaje. Takođe smatram da je deo demokratskog procesa da se iznose različita mišljenja i stavovi i da ponekad imate i žučne rasprave o mnogim temama i problemima.
RSE: U Srbiji je, kao što znate, veoma snažno anti-NATO raspoloženje. Na drugoj strani, vaša zemlja je veoma ponosna što je članica Alijanse. Verujete li da postoji način da se prevaziđe ovako negativan stav Srbije prema članstvu u NATO?
Hougard: Da, definitivno u to verujem. Međutim, morate uzeti u obzir to da je Danska imala sasvim drugačiju startnu poziciju kad je o tome reč. Naime, posle Drugog svetskog rata mi smo tražili mehanizme bezbednosti. Tada ste na svetskoj sceni imali i Sovjetski savez i mi smo u tim okolnostima želeli da budemo čvrsto usidreni u zapadnoatlantskoj hemisferi. Rekao bih, dakle, da članstvo Danske u NATO savezu nikada nije bilo ozbiljno dovođeno u pitanje pošto smo ga mi videli kao veoma značajnu komponentu naše bezbednosti.
Na drugoj strani, ja razumem to što u Srbiji postoji animozitet prema Alijansi, biće potrebno vreme da se stvori drugačija situacija, ali mislim da je važno naglasiti da postoji partnerstvo između NATO i Srbije. Ono se sprovodi na dva koloseka – postoji politički dijalog, ali postoji i saradnja praktične prirode, kao i zajedničke vežbe. Ja sam, štaviše, bio iznenađen koliki je stepen te saradnje između Srbije i NATO. Dakle, rekao bih da će se vremenom stvari postepeno menjati.
Mislim, međutim, da je važno istaći još nešto u kontekstu EU i NATO, kako bi se otklonili eventualni nesporazumi: to su dve različite organizacije. Vi možete postati članica Evropske unije, a da niste članica NATO. Švedska je, recimo, dobar primer za to. Dakle, ljudi ovde ne treba da misle da Srbija mora postati članica NATO da bi mogla da uđe u Evropsku uniju. To nije slučaj jer se radi o dva paralelna koloseka. A, kao što sam rekao, ja sam veoma zadovoljan već dostignutim obimom saradnje između Srbije i NATO alijanse.
RSE: Vaša zemlja je izvanredan primer visokorazvijene ekološke države i ekološke prosvećenosti svojih građana. Srbija je u tom pogledu na veoma niskom nivou. Kako Danska može pomoći Srbiji, s obzirom da je pred Beogradom pregovaračko poglavlje 27 o ekologiji i da li je zainteresovana da joj pomogne?
Hougard: Ja bih, opet, rekao da postoji snažno izražen javni interes ovde da se kreira bolje okruženje, pa mi se čini da nije tačno da ljudi ne razmišljaju o tim temama. Takođe bih ukazao na to da je ekološki razvoj kod nas počeo već negde u šezdesetim godinama prošlog veka i da je napredovao tokom sedamdesetih – dakle, mi na tome radimo već četrdeset godina, a Srbija je tek počela. Mi smo registrovali veliko interesovanje za unapređenje životne sredine ovde na lokalnom nivou.
Kada smo se sastajali sa predstavnicima lokalne samouprave, običnim ljudima i predstavnicima različitih kompanija, zapazili smo veliki interes za danska rešenja kad je reč o životnoj sredini, štednji energije, tretmanu vode. Mi pokušavamo da pokažemo da to nisu uvek skupa rešenja. Dakle, interesovanje za ekološka napredna rešenja postoji ovde i naše kompanije su više nego spremne da pomognu.
RSE: Verujete li da će zvaničnici vaše zemlje od 2025. godine da se sastaju sa kolegama iz Srbije i Crne Gore u institucijama Evropske unije?
Hougard: Mislim da je u redu 2025. godinu imati kao cilj, ali ono što je bitnije jesu zasluge, odnosno, to da li ćete ispuniti neophodne uslove. To je suština čitavog procesa. U tom pogledu, Srbiju i Crnu Goru ja vidim kao jake kandidate koji idu pravim putem ka članstvu u Evropskoj uniji, a da li će postati članice te ili neke druge godine – to nije od suštinskog značaja. Ono što je najvažnije jeste da ispune postavljene i prihvaćene uslove i kriterijume.
RSE: Da, ali evo jednog veoma hipotetičkog pitanja: kada bi ove zapadnobalkanske zemlje danas bile spremne za članstvo u EU, da li bi EU bila spremna da ih sutra primi?
Hougard: Ali, u pitanju je proces, tokom kojeg prelazite različite faze i kada postanete spremni, onda ćete, naravno, biti dobrodošli u EU.
RSE: Ipak, nema trenutno spremnosti zemalja-članica Evropske unije za proširenje zbog izazova unutar same Unije. Očekujete li da će se tokom narednih godina nešto na tom planu percepcije proširenja promeniti nabolje?
Hougard: Ne bih sa tim bio saglasan. Postoji spremnost EU da primi nove zemlje u svoje članstvo kada uslovi budu ispunjeni.
Tekst je u celosti prenet sa sajta Radija Slobodna Evropa.