Kolika je mogućnost američko-iranske konfrontacije i kakve su šanse blokade Ormuskog moreuza, Glas Amerike je upitao urednika spoljnopolitičkog časopisa “ Odbrana i inostrani poslovi- strateška politika,” Gregorija Koplija.
Kopli: Već postoji konfrontaciona politika izmedju Irana i SAD, što je proces koji traje od šahovog pada 1979. Relanost je da ni jedna ni druga strana, ne mogu da učine mnogo na vojnom planu jer Vašington u stvari ne želi konflikt, a to ne želi ni Iran. SAD nisu u poziciji da u potpunosti unište iransku vojnu strukturu, nuklearni program ili komandno-kontrolnu mrežu. Postoji mogućnost selektivnih napada ali to ne menja situaciju. Spoljašnji svet neće biti u stanju da spreči Teheran da izgradi nukelarno oružje, a postoji mogućnost da Iran već ima takvo oružje kupljeno u inostranstvu. Pod sadašnjim okolnostima nuklearnim oružjem se ne pobedjuje u ratovima, i ono u suštini služi za odvraćanje napada. Iran je već opkoljen nuklearnim silama - Indija, Pakistan, Rusija, Izrael i dalje Evropska unija. Ako bi SAD bile previše agresivne prema Iranu, ta zemlja bi mogla da nanese veliku štetu SAD, na primer napadima na američke nosače aviona, koji su veoma laka meta. Dakle, političko i diplomatsko rešenje je jedini izlaz.
Glas Amerike: Kakve su šanse da Iran blokira Ormuski prolaz?
Kopli: Iran preti takvim aktom, uzvraćajući na američke pretnje embargom. Realnost je da bi svaka blokada bila kotnraproduktivna i desturkitvna po iransku ekonomiju i vojnu moć. Ustvari, intenziviranje napetosti ide u prilog Iranu, pošto se time povećavaju globalne cene nafte. S druge strane, Saudijska Arabija i Turska, koje imaju velike probleme sa regionalnim rastom iranskog uticaja, igraće posredničku ulogu, kako na smanjenju obuzdavanju širenja iranskog uticaja, tako i na sprečavanju izbijanja rata izmedju SAD i Irana, ili Izraela i Irana.
Glas Amerike: Kakve bi mogle da budu regionalne i globalne posledice vojnog napada na Iran?
Kopli: Mislim da takav konflikt nije moguć jer bi uzrokovao momentalno i značajno povećanje cene nafte, moguću vojnu odmazdu Irana protiv Izraela, koja bi obuhvatila i raketne napade iz Sirije od strane Hezbolaha, mada Tel Aviv ima impresivan sistem protivraketne odbrane, ali sve to bi izazvalo regionalnu katastrofu. Izrael bi bio pirmoran da lansira raketni napad, koji bi uništio delove Irana, tako da taj sukob ne bi bio od koristi ni jednoj strani, ali bi pomogao da se ojača vlast iranskog verskog establišmenta. Stoga je najbolje rešenje da se situacija smiri i da iranski narod krene putem demokratskih reformi.