Na nedavno održanoj demonstraciji u švajcarskoj ambasadi u Vašingtonu, demonstrator Mikele Tavela mislima je upravljao malim robotskim vozilom. Pritom nije morao snažno da se koncentriše već je mogao slobodno da priča sa drugim ljudima.
"Vrlo je lako, to je najlakše, jer je pokretanje jedne ili druge ruke nešto što stalno radimo. Zato nam je vrlo lako da kontrolišemo uređaje, tastature ili invalidska kolica dok radimo druge stvari, govorimo, pa čak i dok čitamo", kaže Tavela, inače doktorant u Federalnoj politehničkoj školi u Lozani, u Švajcarskoj.
Sistem razvijen na pomenutoj školi omogućava korisnicima da upravljaju invalidskim kolicima zamišljajući da pokreću levu ili desnu ruku.
Ovaj sistem mogao bi u roku od deset godina da počne da pomaže ljudima koji su potpuno izgubili kontrolu nad svojim udovima.
Vođa projekta je profesor Hoze del Milan.
"Interfejs mozak-mašina je sistem koji omogućava hendikepiranima, fizički nepokretnim ljudima, da komuniciraju sa spoljnim svetom i da upravljaju uređajima", kaže profesor del Milan.
Milijarde neurona u našem mozgu neprestano šalju slabe električne impulse ka mišićima, omogućavajući nam da hodamo, rukujemo predmetima i činimo razne pokrete. Od mozga, impulsi putuju kičmenom moždinom do mišića. Ali ako se ta veza zbog povrede ili bolesti prekine, impulsi ne stižu do mišića iako ih mozak šalje.
Naučnici su stoga smislili specijalnu kapu koja hvata te impulse kroz kožu i šalje ih u kompjuter, koji pokreće solenoide i motore u invalidskim kolicima.
Profesor del Milan kaže da je u početku bilo veoma teško izdvojiti prave impulse iz šume signala koje su hvatale elektrode u kapi. Vremenom, naučnici su razvili softver koji prepoznaje određene šeme signala i pretvara ih u komande za invalidska kolica.
"Praktične mogućnosti koje interfejs mozak-mašina nudi invalidima mogu se podeliti u dve kategorije - komunikaciju i kontrolu zamišljenih ili postojećih uređaja, kao što je ova stolica", kaže profesor del Milan.
Reagovanje stolice je brzo. Svaka komanda izvršava se za otprilike jednu sekundu.
Profesor del Milan ističe da on i njegov tim imaju dva cilja:
"Želimo da ovu tehnologiju izvedemo van laboratorije, što ima dve komponente: prvo, testiranje sa pravim pacijentima, kako bismo pokazali da je ova tehnologija primenljiva. I drugo - garantovanje da invalidi mogu dugo da je koriste ", kaže del Milan.
Iako su potrebni još mnogi testovi naučnici se nadaju da će u roku od deset godina ova tehnologija početi da se stavlja na raspolaganje potpuno nepokretnim invalidima.