Obeleženo je dvadeset pet godina od početka operacije “Saveznička snaga”, vazdušne kampanje Severnoatlantske alijanse (NATO) protiv Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) tokom rata na Kosovu, koja je pokrenuta 24. marta 1999.
Intervencija je okončana 10. juna 1999, pošto se predsednik SRJ Slobodan Milošević saglasio sa povlačenjem trupa sa Kosova i raspoređivanjem međunarodnih mirovnih snaga.
Ruska državna novinska agencija “Sputnjik” 25. marta 2024. pokušala je da osporili dobro poznate razloge za reakciju NATO-a: masovni egzodus kosovskog albanskog stanovništva pred vojno-policijskim snagama bivše SRJ, kao i njihovo etničko čišćenje, piše Poligraph.info specijalizovani servis Glasa Amerike za proveru tačnosti objavljenih sadržaja.
„Svet je saznao da SAD i NATO Zemljinu kuglu vide kao sopstveno igralište u kom su, pre četvrt veka, mogli da rade šta hoće. Države Zapada su 24. marta 1999. počele bombardovanje Beograda, prestonice Jugoslavije, pod izgovorom zaštite kosovskih Albanaca”, objavio je Sputnjik.
Tvrdnja "Sputnjika" da nije postojao legitiman razlog za zaštitu kosovskih Albanaca je obmanjujuća.
Stručnjaci su razmatrali razloge zbog kojih se NATO odlučio za pokretanje dvoipomesečne kampanju protiv SRJ i da li je intervencija iz humanitarnih razloga bila u skladu sa međunarodnim pravom.
Prinudno raseljavanje stotina hiljada ljudi, slučajevi masovnih ubistava i druga teška kršenja prava kosovskih Albanaca prethodili su NATO intervenciji.
Procenjuje se da je 250.000 kosovskih Albanaca proterano iz svojih domova do jeseni 1998. Usred straha od humanitarne katastrofe, događaji poput masakra u Drenici u februaru-martu 1998. i masakra u Račku u januaru 1999. doprineli su odluci NATO-a da upotrebi vojnu silu.
"Izjave viših američkih zvaničnika i kreatora politike Vašingtona ukazuju na to da je masakr u Račku transformisao politiku Zapada na Balkanu. Ubedio je administraciju tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona, a kasnije i NATO saveznike, da su šestogodišnji napori da se spreči etnički sukob na Kosovu bili osuđeni na propast“, objavio je tada Barton Gelman – novinar uglednog Vašington posta.
Stručnjaci za međunarodne odnose Džejms Goldgejer i Gorana Grgić naveli su da NATO intervenciju 1999. treba posmatrati u kontekstu, kako su ukazali, najvećeg čina masovnog ubijanja u Evropi – aludirajući tu na genocid nad bošnjačkim stanovništvom, koji su Srbija i etnički bosanski Srbi izvršili tokom jugoslovenskih ratova.
“Tokom čitave godine međunarodna zajednica je pokušavala da odvrati Miloševićev režim od napada na albansko civilno stanovništvo na Kosovu uvođenjem niza trgovinskih i investicionih sankcija, zamrzavanjem imovine i embargom na oružje i naftu. To je sve bilo uzaludno, ponekad čak i potpuno kontraproduktivno, kao u slučaju embarga na oružje u tom trenutku znatno slabijim kosovskim Albanaca. Kako je broj slučajeva kršenja ljudskih prava, masovnih raseljavanja i smrtnih slučajeva počeo da se povećava, a međunarodni pokušaji posredovanja propali, postalo je jasno da direktna vojna intervencija ostaje kao poslednje sredstvo“, napisali su Goldgejer i Grgić.
Gregori Stenton, stručnjak za genocid, tvrdi da su izraz etničko čišćenje osmislili Milošević i srpski propagandisti - kao eufemizam za prisilnu deportaciju i genocid.
Ujedinjene nacije su saopštile da je etničko čišćenje bukvalni prevod srpsko-hrvatskog izraza navodeći, međutim, da precizni koreni termina, kao i ko je izašto počeo da ga koristi, još nisu izvesni.
Ipak, uzroci sukoba su kompleksni i odgovornosti ima na obe strane.
Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Srbije, pažnju na sebe skrenuo je ukidanjem autonomije Kosovu 1989. SFR Jugoslavija je Kosovu, pokrajini u sastavu Srbije, dodelila autonomiju Ustavom iz 1974. U aprilu 1992. njene republike Srbija i Crna Gora osnivale su Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ), posle raspada SFR Jugoslavije i ratova koji su počeli 1991.
Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Srbije, pažnju na sebe skrenuo je ukidanjem autonomije Kosovu. Socijalistička Jugoslavija je Kosovu, pokrajini u sastavu Srbije, dodelila autonomiju Ustavom iz 1974. aprila 1992. Njene republike Srbija i Crna Gora osnivale su Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ), posle raspada Jugoslavije i ratova koji su počeli 1991.
Milošević je bio predsednik Srbije od 1989. do 1997, a potom je funkciju predsednika SRJ obavljao od 1997. do 2000.
Otpor kosovskih Albanaca srpskoj vlasti prerastao je u pobunu slabijeg kapaciteta pojavom Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) 1996. godine, koja je tražila odvajanje od SRJ i osnivanje tvorevine pod nazivom Velika Albanija.
Oružana pobuna postala je intenzivinija do 1998. godine - što je iniciralo oštar obračun vlasti sa albanskim stanovništvom.
Napadi sa obe strane su intenzivirani, a OVK, jugoslovenske i srpske snage bile su umešane u zločine. Međunarodni napori da se obuzda nasilje bili su neuspešni.
Time su nesrazmerno bili pogođeni albanski civili.
Februara 1999, na mirovnim pregovorima u francuskom Rambujeu koje je podržao NATO, obema stranama predstavljen je Privremeni sporazum koji je trebalo da obezbedi mir i samoupravu na Kosovu – da bi se okončalo nasilje i olakšao povratak izbeglica i raseljenih osoba.
Sporazum je podrazumevao i povlačenje bezbednosnih snaga Srbije i SRJ sa Kosova.
Sporazum je takođe predviđao vraćanje autonomije Kosovu, ali i neometan pristup snaga NATO-a čitavoj nekadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji. Pojedini stručnjaci i bivše američke diplomate tvrdile su da su ti uslovi neprihvatljivi za Miloševića.
Njegovo protivljenje da potpiše sporazum ubrzalo je pokretanje vazdušne kampanje NATO-a.
Tadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan vojnu kampanju protiv SRJ okarakterisao je postupkom za žaljenje, ali i neophodnim sredstvom u situaciji kada su sva druga bila iscrpljena.
Snage bezbednosti Srbije i SRJ intenzivirale su kampanju etničkog čišćenja nakon povlačenja Verifikacione misije Organizacije za bezbednost i saradnju (OEBS) i početka bombardovanja Alijanse.
Nevladina organizacija Hjuman rajts voč, sa sedištem u Njujorku, saopštila je da je 525.787 izbeglica izbeglo u susedne zemlje sa Kosova tokom prve tri nedelje kampanje. Kako je ukazano – konačan broj proteranih Albanaca sa Kosova bio je 862.979.
Stiven Hozmer, iz Rend korporacije – skupa stručnjaka i istraživačkog instituta, tvrdio je 2001. da je Milošević doneo pogrešnu pretpostavku da će izbeglička kriza, kao posledica srpske kampanje etničkog čišćenja na Kosovu, uticati na NATO da prekine napade.
Nasuprot tvrdnjama “Sputnjika” da je NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije izazvalo humanitarnu katastrofu, stoje činjenice da znatan procenat žrtava rata čine albanski civili koje su pogubile jugoslovenske i srpske snage bezbednosti.
“Kosovska knjiga pamćenja”, kojom je dokumentovan broj žrtava tokom sukoba 1998-2000, navodi da ih je ukupno bilo 13.535. Od toga je ukupno bilo 10.317 civila koji su živote izgubili u vezi sa ratnim dejstvima. Njih 8.676 je bilo albanske nacionalnosti.
Prema istom izvoru, živote je izgubilo 1.196 Srba, 445 Roma i civila drugih nacionalnosti.
“Kosovska knjiga pamćenja” prema oceni nevladine organizacije “Grupa za analizu podataka o ljudskim pravima dokumentuje sve ili gotovo sve ljudske gubitke tokom sukoba.
Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) bila je umešana u neka od tih ubistava.
Prema izveštaju nevladine organizacije Amnesti internešenel iz 2012. godine, OVK je navodno otela i ubila 800 pripadnika manjinskih zajednica na Kosovu, uključujući i neke kosovske Albance za koje su smatrali da su lolajni ili saradnici tadašnjih srpskih i jugoslovenskih vlasti.
Tokom kampanje, koja je trajala 78 dana, NATO je izvršio 38.400 letova – od kojih je njih 10.484 označeno udarnim. Lansirano je i bačeno 23.614 raketa i bombi.
Nevladina organizacija Hjuman rajts voč (HRW) sprovela je opsežnu misiju tokom koje je utvrdila da je broj civilnih žrtava iznosio između 489 i 528. Notirano je da se 62% do 66% odsto tih pogibija dogodio u 12 incidenata.
Međunarodni krivični sud Ujedinjenih nacija za bivšu Jugoslaviju utvrdio je da brojke i podaci sa terena ne ukazuju da je NATO vodio kampanju u nameri da ona kao posledicu ima značajne civilne žrtve – neposredno ili posredno.
Takođe, tribunal Ujedinjenih nacija primio je k znanju publikaciju Ministarstva spoljnih poslova bivše SRJ „Zločini NATO-a u Jugoslaviji“, koja obuhvata procenu o 495 ubijenih i 820 ranjenih civila.