Predsednik Barak Obama će sutra biti domaćin godišnjeg Molitvenog doručka. To je jedna od redovnih verskih manifestacija u kojima odnedavno učestvuju predsednici Sjedinjenih Država. Iako mnogi Amerikanci žele da im se predsednik moli, pojedini kritičari smatraju da je Molitveni doručak – licemerje.
Nacionalni Molitveni doručak se najčešće održava u balskoj dvorani nekog luksuznog hotela. On privlači poznate zvanice i izražava lično predsednikovo verovanje u molitvu, kako je rekao i bivši predsednik Džordž Dabl Ju Buš, 2008.
„Verujem u moć molitve, jer sam je iskusio u sopstvenom životu. Molitva mi je davala snagu u trenucima ličnih iskušenja.“
„Uveravam vas da se mnogo molim ovih dana.“
Pre dve godine, predsednik Barak Obama je hiljadama gostiju rekao da molitvom može mnogo da se postigne.
„Ona može da ispuni naša srca skromnošću. Može da nas ispuni bratskim duhom. Može da nas podseti da smo svi deca čudesnog i voljenog Gospoda.“
Pokrovitelj Molitvenog doručka je hrišćanska organizacija pod nazivom „Bratstvo“, koja drži u tajnosti imena svojih članova. Pojedini kritičari tvrde da je Molitveni doručak manifestacija licemerja.
„Tu imate ljude koji se mole, a onda ništa ne urade da promene životne prilike nekog pojedinca ili zajednice.“
Prečasni Grejlend Hagler je 1993. prisustvovao Doručku u Beloj kući i kaže da ga to nije posebno dirnulo.
„Za mene, to je bio teološki hladan događaj. A kada kažem teološki hladan događaj, mislim da je to bila površna molitva, a ne suštinsko učestvovanje u molitvi kakvo sam očekivao.“
Hagler pripada međuverskoj grupi sveštenika povezanih sa pokretom „Okupiraj Vol strit“. Oni ove godine organizuju alternativni „Narodni molitveni doručak“. Molitva i vera imaju centralno mesto u životu mnogih Amerikanaca. Mark Rozel predaje javnu politiku na Univerzitetu „Džordž Mejson“ i urednik je knjige o veri i funkciji predsednika.
„Nacionalni molitveni doručak je odraz sveukupne kulture u Sjedinjenim Državama, pri čemu se posvećenost veri i učestvovanje pre povećavaju, nego smanjuju, i gde ljudi očekuju predsednika snažnih religioznih uverenja i dopada im se predsednik koji javno ispoljava religioznost i predanost veri.“
S obzirom da je američki verski pejsaž sve raznolikiji, Rozel kaže da je Nacionlani molitveni doručak prilika da predsednik javno izrazi svoju veru – bez privilegovanja jedne religije nad drugom.