Jedno od pitanja koje se postavlja još od nastanka SAD je koliku moć i koja ustavna ovlaštenja sa sobom nosi funkcija predsednika države. To pitanje se, kao jedno od najvažnijih, nametnulo i pred senatskim Odborom za pravosuđe koji ovih dana saslušava kandidata za sudiju Vrhovnog suda Semjuela Alita.
Širina spektra predsedničkih ovlaštenja pokazala se jednom od najkontroverznijih dilema u američkoj istoriji. Istoričari kažu da se to pitanje iznova postavlja svaki put kada je Amerika u ratu ili u krizi. Na osnovu ustava, predsednik Sjedinjenih država je vrhovni komandant oružanih snaga i ima «izvršnu moć» koja nije konkretizovana u tekstu najvišeg pravnog akta u Americi.
Ovlaštenja Kongresa su mnogo određenija od predsedničkih, što je neretko rezultiralo nesuglasicama Bele kuće sa zakonodavcima. Od 11. septembra 2001.
Predsednik Džordž Buš je rat protiv terorizma predstavio kao tradicionalnu formu rata. To implicira ovlaštenja šefa države u ratu čime je obuhvaćeno pravo da naredi da se osumnjičeni teroristi u pritvoru zadrže neodređeno vreme, i da se, bez sudskog naloga, prate i prisluškuju američki građani osumnjičeni da su povezani sa terorizmom. Buš kaže da ta prava garantuje i ustav i kongresna autorizacija upotrebe sile protiv terorista.
"Pitanje glasi - imam li zakonsko pravo da to radim? Odgovor je – apsolutno imam, jer to garantuju i ustav i odobrenje Kongresa da mogu da upotrebim silu protiv terorsta."
Međutim u memorandumu koji je prošle sedmice objavila Analitička služba kongresa tvrdnja administracije da ima zakonsko pravo da prisluškuje bez sudskog naloga dovodi se u pitanje.
Stoga je pitanje predsedničkih ovlašćenja postavljeno i tokom pretresa, na kojem senatski Odbor za pravosuđe ispituje kandidata za sudiju Vrhovnog suda Semjuela Alita. Demokrata iz Vermonta, senator Patrik Lejhi:
«U vreme kad izgleda da ova administracija namerava da akumulira nekontrolisanu moć, vrlo je važno šta sudija Alito misli o tome. Važno je da znamo da li će on raditi nezavisno ili kao surogat predsednika koji ga je nominovao.»
Endrju Rudalevidž, profesor političkih nauka na Dikenson koledžu, kaže da sadašnja ovlaštenja administracija crpi i na osnovu iskustva koje je potpredsednik Dik Čejni stekao radeći za prethodne administracije, kojima je kongres pokušavao da ograniči moć.
"Nakon 11. septembra predsednik je vrlo agresivno i jednostrano preuzeo ekskluzivna prava izvršne vlasti. Potpredsednik je najglasniji u odbrani toga. On je bio u Niksonovoj i Fordovoj administraciji koje je Kongres stalno pokušavao da nadjača i čini mi se da je Čejni već tri decenije kivan na zakonodavce."
Vijetnamski rat, skandal Votergejt i prisluškivanje unutar SAD ponukalo je kongres da 1970-tih usvoji zakon kojim se ograničava izvršna vlast. Među tim aktima je i Zakon o ratnim ovlaštenjima kojima se predsedniku ograničava pravo da objavi rat bez kongresnog odobrenja.
Dejvid Adler sa Univerziteta države Ajdaho, kaže da su ti pokušaji zakonodavaca imali malo efekta.
«Na primer u Rezoluciji o ovlaštenjima u vreme rata iz 1973. Kongres nije preuzeo kontrolu koju mu ustav garantuje, ali je zato predsedniku dao više prava od onoga što mu ustavom pripada.»
Predsednici SAD su oduvek, koristeći se birokratijom, pokušavali da zaobiđu limite koje im je postavljao Kongres. Ronald Regan je uspeo da povrati moć koju je Kongres uskratio njegovim prethodnicima. Bendžamin Klajnerman sa Vojnog instituta u Virdžiniji kaže da neodlučni Kongres poslednjih godina, umesto političke borbe sa Belom kućom, pomoć traži od sudskih instanci, očekujući da će – primera radi – Vrhovni sud ograničiti predsednička ovlaštenja. U svojoj dugogodišnjoj pravničkoj karijeri sudija Alito je zastupao mišljenje da predsednik ima prava koja se odnose na obaveštajna i bezbednosna pitanja, ali je na senatskom pretresu jasno saopštio da nijedan predsednik ne može da bude iznad zakona.