“Ne volimo Hag”. To su reči koje najviše pamtim posle majske posete Beogradu. Razgovarao sam sa prijateljicom jednog od naših srpskih vodiča tokom oproštajne vecere u Skadarliji.
Ona je mlada, možda ima 20 godina, bistra i angažovan student na univerzitetu. Veoma je slična našim studentima na Klemsonu. Zvaću je Vera iako to nije njeno pravo ime.
Vera me je upitala gde smo još bili tokom našeg evropskog putovanja. Rekao sam da smo bili u Briselu, gde smo imali seriju brifinga u Evropskoj uniji, zatim u Hagu da prisustvujemo sednici Medjunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Tada mi je rekla “Ne volimo Hag”.
Prvo sto sam zapazio bilo je “mi”. Naša grupa studenata srela se sa desetinama Srba tokom posete, sa vladinim funkcionerima, liderima opozicije, novinarima, ljudima sa univerziteta i mnogim drugim. Razlike u njihovim pogledima, nivou obrazovanja, životu koji su imali, kao i političkim stavovima bile su duboke. Nekima se dopadaju Amerikanci, neki se nisu ustezali da pokažu svoju uzdržanost, a u jednom slučaju otvoreno neprijateljstvo. Neki su bili za nezavisnu Crnu Goru (bili smo u Beogradu na dan referenduma) dok su drugi sa žarom branili Uniju. Neki su podržavali sadašnju vladu, drugi su podržavali opoziciju.
Ali uvek je postojao taj osecaj “mi”. Stav da su, na nekom nivou, to Srbi protiv svih ostalih, iako nije bilo sasvim jasno ko su stvarno ti “svi ostali”. Za neke to uključuje Ameriku, ali nije izgledalo da uključuje Evropu. Jasno je uključivalo kosovske Albance, ali ne Crnogorce. Ko god da su “svi ostali”, bilo je jasno osećanje da Srbi moraju da se drže zajedno.
A onda je bio “Hag”. Jedan lepi grad na Severnom moru, sa parkovima i alejama, muzejima, kazinom i plažom. Tamo je Palata pravde, trajni simbol mogućnosti, koliko god daleke, za medjunarodnu saradnju, ljudska prava i univerzalnu pravdu. Za moju mladu srpsku prijateljicu ništa od toga nije bilo važno.
Vera nije nikada bila u Hagu, zapravo nije nikada bila izvan Srbije. Za nju “Hag” znači Medjunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, ništa više niti manje. Nije zapravo bilo bitno (sada kada je Milosević mrtav) ko je optužen ili za koje počinjene zlocine. Hag je sasvim jednostavno - “svi ostali”.
Dok sam razmisljao o našim srpskim vodičima i njihovim prijateljima, svi su studenti, nisam mogao a da ih ne poredim sa svojim sopstvenim studentima i sa njihovim kolegama u evropskim novim demokratijama. U Londonu ili Parizu ima mladih Poljaka, Litvanaca, Čeha ili Madjara koji rade, studiraju, grade svoj život. Oni koji se vrate svojim kućama poboljšaće buducnost svojih domovina. Za njih, kao i za moje studente, mogućnosti nemaju kraja.
Vera i njeni prijatelji, bar teoretski, imaju isti potencijal za ličnu sreću i uspeh. Iz perspektive nekoga ko gleda sa strane put u budućnost je prilicno jasan. Ali da bi stigla tamo, Srbija će morati da prevazidje mentalitet “mi protiv njih” koji je izgledao tako evidentan na nasem putu. To će značiti nastavljanje izručivanja Hagu onih koji su osumnjičeni za ratne zločine ili bar uveriti svet da Srbija čini sve sto može da pronadje poslednje preostale begunce. Značiće da se nekako nadje rešenje za Kosovo, što će zauzvrat značiti da se shvati da svet neće prihvatiti povratak na ranije stanje.
Proveo sam samo nekoliko dana u Beogradu i ne smatram sebe ekspertom. Ipak, moj osećaj je da mnogi stariji Srbi koje smo sreli neće biti sposobni da prevazidju prošlost i sadašnjost da bi iskoristili mogućnosti koje pruža budućnost. Ali ta budućnost i ne pripada njima već Veri i njenim prijateljima. I ako budu ikada mogli da posete Hag i ostatak Evrope i Sjedinjene Države i ostatak sveta, možda će ih zavoleti. Možda će čak poželeti da budu deo toga.
Vilijam Laser, direktor programa “National Scholars”