Glas predsednika Kenedija poznat je generacijama mladih Amerikanaca.
“Zato moji dragi Amerikanci, nemojte pitati šta vaša zemlja može da uèini za vas, veæ šta vi možete da uèinite za svoju zemlju…”
To je bio javni lik Džona Kenedija, tokom govora na svojoj inauguraciji 1961-e godine. Meðutim, jedan drugaèiji predsednik Kenedi èuje se na snimku telefonskog razgovora sa guvernerom Misisipija, Rosom Barnetom 1962-e, o crnom studentu Džejmsu Mereditu, koji je pokušavao da se upiše na Univerzitet države Misisipi.
“Slušaj, ja ga nisam upisao na taj univerzitet, ali s’ druge strane, na osnovu Ustava moram to da sprovedem…”
Džon Prodos ukazuje da se još od sredine 70-ih zna da su neki od predsednika snimali susrete i razgovore u Beloj Kuæi, èesto bez znanja drugih uèesnika. Skoro 5 hiljada sati traka sa predsednièkim tonskim zapisima rasuto je po raznim arhivama širom SAD. Džon Prodos je prikupio najzanimljivije delove tih snimaka i predstavio ih u knjizi i kompletu kompakt diskova pod naslovom “Trake iz Bele Kuæe.” Najstariji snimci datiraju iz 1940-e, a na njima se može èuti predsednik Ruzvelt, kako sa voðama Kongresa razgovara o sve napetijim odnosima sa Japanom:
“Japanski premijer je upravo dao intervju, koji æe oni možda da negiraju do poslepodneva, u kome je rekao da æe Japan smatrati to ratnim èinom ako mi bilo kome od njihovih neprijatelja pružimo bilo kakvu pomoæ…”
Džon Prodos ukazuje da je predsednik Ruzvelt bio prvi koji je poèeo praksu snimanja, što su njegovi naslednici nastavili. Zahvaljujuæi tome može se videti da su svi oni bili vrlo spretni politièari, koji su manevrisali i manipulisali iz pozadine. To je posebno oèigledno kod Lindona Džonsona, koga Prodos opisuje kao majstora telefonskih razgovora.
ŽENSKI GLAS: “Sekretar za odbranu, Robert Maknamara je na telefonu.” DŽONSON: “Kako smo, Bobe?” MAKNAMARA: “Verujem da smo dobro gospodine predsednièe. Mislim da ste imali jako dobru konferenciju za štampu u nedelju. Jako dobro je izgledala…” DŽONSON: “Imamo još jednu u sredu, znaš one kratke, pa mi tamo pronaði nešto…”
Džon Prados ukazuje da je Lindon Džonson bio “umetnik” posebne vrste.
“Džonson se prema telefonu odnosio skoro kao prema muzièkom instrumentu, pozivajuæi razlièite uticajne liènosti u Americi, a sve to kako bi postigao da se stvari u Vašingtonu odvijaju onako kako je on želeo.”
Obièaj da se snimaju razgovori pokazao se kao odsudan za predsednika Rièarda Niksona. U junu 1972-e, petorica ljudi su uhapšena zbog provale u nacionalno sedište Demokratske stranke, koje se nalazilo u zgradi Votergejt, ovde u Vašingtonu. Kasnije se ispostavilo da je ta provala bila deo ilegalne akcije prikupljanja podataka o protivnièkom taboru kako bi Rièard Nikson ponovo bio izabran. Nikson je negirao da je bio upoznat sa planovima o toj provali. Na ovom snimku èujemo telefonski razgovor koji predsednik vodi sa svojim šefom kabineta, koga je upravo otpustio kako bi spreèio dalje širenje skandala.
“Ovo je teško Bobe, za tebe, za Džona, za sve ostale. Do ðavola… Nikada više neæu da razgovaram o toj prokletoj situaciji u Votergejtu, nikada, nikada, nikada, nikada.”
Afera se ipak nije stišala i predsednik Nikson je bio prinuðen da, u avgustu 1974-e, napusti položaj, nakon što je na osnovu tonskih zapisa dokazano da je pokušavao da prikrije skandal. Ti snimci su bili vrhunac predsednièkih tonskih zapisa i istovremeno su oznaèili poèetak kraja takve prakse. Ne samo zato što su naredni predsednici bili mnogo pažljiviji prilikom snimanja, veæ i zato što je ton poèeo da ustupa pred video zapisima. “Snimci iz Bele Kuæe” pružaju priliku da se dobije uvid u to kako je u Vašingtonu oblikovana istorija, tokom nekih od najvažnijih decenija dvadesetog veka.