Srbiji je oèajnièki potrebno istorijsko pomirenje sa samom sobom, osnovna je teza Obrada Kesiæa. Intelektualna i politièka elita, a i društvo Srbije u celini, rastrzani su izmedju dve ideje: da li je Srbija mahom levièarska zemlja koja svoj identitet zasniva na iskustvu SFRJ i socijalizmu, ili svoje korene vuèe iz antikomunistièke tradicije oèuvane u instituciji crkve i nacionalistièkim pokretima... Prema Kesiæu, ta polarizacija prerasla je u bitku za samu ”dušu zemlje,“ bitku koja se vodi u školama, preko udžbenika, u medijima i u akademskim institucijama. Srbija je, tvrdi Kesiæ, u akutnoj krizi identiteta. Iz takvog stanja se stvara, kako je Kesiæ naziva, ”šizofrenija“ koja je prisutna u programima èak i demokratski orjentisanih stranaka koje su po retorici i simbolima antikomunistièke, ali kad se radi o ekonomskim programima i društvenim formama vrlo populistièke i socijalistièki orijentisane. Šta Srbija treba da prihvati iz svoje poršlosti da bi zacrtala put u buduænost, pita se Kesiæ i tvrdi da Srbija, da bi uspostavila dobre odnose sa svojim susedima, najpre mora da ostvari pomirenje unutar same sebe. Prema Kesiæu, neophodan je otvoren, demokratski dijalog o svim bitnim aspektima identiteta Srbije -- kako unutar državnih institucija, tako i na nivou društva, akademskih institucija i medija. Po dolasku na vlast oktobra 2000. DOS nije uspeo da zapoène taj proces, niti je to u medjuvremenu ostvareno. Problem je delimièno i u tome što ni DOS nije znao kojim pravcem je Srbija trebalo da krene jer je potreba da se ukolni Miloševiæ bilo jedino u èemu su svi bili saglasni.
”Veæ sledeæeg dana nije bilo jedinstvenog stava o tome šta je sledeæi korak, i takvo stanje je i dalje prisutno u pogledu svega što je bitno u Srbiji. Tokom protekle tri godine teško je identifikovati bilo kakav koherentan politièki stav kao politiku Srbije prema pitanjima kao što su -- šta sa zajednièkom državom, da li ona treba da bude federacija ili konfederacija? Da li Srbija treba da bude nezavisna?“
Slièna nekoherentnost je prisutna, smatra Kesiæ, i u odnosu na Kosovo. Medjutim, osnovna saglasnost ipak postoji u tri domena u kojima bi demokratske snage trebalo da uspostave osnovu za dalji razvoj, smatra on. Prva je opšta spoznaja da je Srbiji preko potreban ustav, druga je da Srbija treba da se integriše sa Evropom -- što podrazumeva korenite reforme -- i treæa je da stvari moraju konaèno da krenu na bolje i to kroz efikasnost i odgovornost državnih institucija.
“ Ko god da pobedi na izborima malo je verovatno da æe moæi da upravlja izvan vladanih institucija. Taj problem delovanja izvan institucija je istorijski problem u Srbiji i postojao je i tokom uprave DOS-a. Sledeæa vlada neæe imati mandat koji je imao DOS posle Miloševiæa i neæe moæe za zaobidje institucije mada æe mnogi politièari pokušati da se povedu za tim instinktom. Stvari su se toliko promenile u Srbiji da u javnosti neæe biti tolerancije za ... autokratski vid uprave“.
Obrad Kesiæ se na kraju svog izlaganja dotakao i pojma nacionalizma za koji Zapad ima, smatra on, dva aršina: jedan koji poistoveæuje sa patriotizmom i drugi koji, kada je u pitanju Srbija, postiveæuje sa agresivnim šovinizmom. Tu je neophodna korenita izmena stava jer, zakljuèuje Kesiæ, srpski èelnici ne mogu biti bolji Amerikanci nego što su Srbi, niti mogu biti veæe patriote kao državljani sveta, a manje patriote kao državljani Srbije. A kada se koriguje takav naèin razmišljanja, politièke grupacije poput Srpske radikalne stranke automatski æe izgubiti na uticaju.