Zamak Tovri na vrhu brda izgleda kao svadbena torta sa dekoracijom od sijalica i podseæa na italijanskog emigranta Alesija Karara, koji je 1928. godine stigao u Arizonu sa dovoljno novca da ostvari svoj amerièki san. Kupio je 112 hektara pustinje s namerom da izgradi jedinstven hotel, velièine zamka i okružen kaktusima. Nadao se da æe se ljudima koji budu odsedali u zamku to toliko dopasti, da æe poželeti da od njega kupe komad zemlje na kojem bi, u senci zamka, izgradili svoje kuæe. Zemljište je nazvao Kararo Hajts.
Pad vrednosti deonica na berzi 1929. godine sravnio je sa zemljom Kararovu finansijsku konstrukciju, ali ne i njegov san. Bez ikakvog nacrta i graðevinskog iskustva, Alesio je unajmio svog sina Lea i 20 radnika da relizuje svoju fantaziju.
“Alesio je ovo izgradio da bi privukao pažnju. Ovakva graðevina se ne pravi da bi se uklopila u okolinu. Izgleda da je skupljao materijal korišæen u nekim drugim zgradama, pošto smo u podrumu našli sef Nacionalne banke iz Finiksa - korišæen kao vinski podrum”, kaže Bil Džekobson, istorièar iz Finiksa.
Objekat je završen 1930, a grad ga je otkupio 93. Potrebna mu je temeljna restauracija i do tada je zatvoren za javnost. Iako ga je izgradio Kararo, zamak ne nosi njegovo ime, pošto ga je samo godinu dana kasnije prodao za 25.000 dolara. Smatrao je da zbog obližnje farme ovaca niko neæe želeti da gradi kuæu u blizini zamka, a nije uspeo da kupi i 20-tak hektara zemljišta koje bi predstavljalo tampon zonu oko zamka.
Da ironija bude veæa, kuæu su kupili vlasnici te obližnje farme I. Ej. (E.A) i Dela Tovri. I. Ej. je umro devet meseci posle preseljenja, dok je Dela živela u zamku narednih 40 godina i nije ga nimalo promenila, pa èak ni okreèila.
San Alesija Karara da ima hotel u pustinji nije se nikad ostvario, ali jeste zamisao da se prolaznici dive zamku na brdu. Tako je i sada, 71 godinu kasnije.