Organizacija Alzheimer’s Disease International saopštila je da oko 18 miliona ljudi u svetu boluje od te vrste demencije, koju karakterišu gubitak memorije, konfuzno ponašanje i sve lošije snalaženje u svakodnevnom životu. Dve treæine obolelih živi u zemljama u razvoju. Dok se farmaceutske firme utrkuju koja æe pre da pronadje lek za demenciju, istraživaèi su uoèili nekoliko spoljnih èinilaca koji utièu na njen razvoj. Jedan od njih je naèin ishrane.
Tokom nedavnog sastanka Medjunarodnog psihogerijatrijskog udruženja, održanog u Èikagu, Dr. Antonio Kapurso, sa univerziteta u Bariju, u Italiji, preporuèio je takozvanu mediteransku kuhinju, za koju je veæ pokazano da smanjuje opasnost od srèanih oboljenja. U njoj ima mnogo zdravih masti, kao što su mononezasiæena i polinezasiæena ulja. Dr. Kapruso je rekao da je ispitivanje koje je obuhvatilo 550 odraslih osoba pokazalo da su oni koji uzimaju velike kolièine tih masti imali mnogo bolje rezultate na testovima funkcija mozga od onih koji ih u ishrani nisu koristili:
”Ove masti su uglavnom derivati maslinovog ulja, naroèito preèišæenog maslinovog ulja. U našem stanovništvu oko 30 odsto dnevne kolièine kalorija dolazi od masti, od kojih dve treæine potièe od maslinovog ulja.“
Dr. Kapruso kaže da ove zdrave masti možda pomažu u održavanju strukturalnog integriteta i funkcija nervnih æelija u mozgu. Ranija ispitivanja pokazala su da vitamini u voæu i povræu, takozvani antioksidanti, kao i aspirin, takodje štite od demencije.
Rezultati jedne amerièko-švedske studije, predstavljeni na konferenciji u Èikagu, pokazali su i to da se rizik od pojave demencije poveæava ako je osoba rano u životu doživela neku psihološku ili fizièku traumu, na primer zlostavljanje ili smrt roditelja. Švedski nauènici tvrde da mala zapremina glave, a samim tim i mozga, takodje poveæava rizik od demencije. Manju zapreminu mozga izazivaju neke traume, kao što je prevremeno rodjenje, povrede tokom porodjaja, urodjeni defekti i zlostavljanje u deèijem uzrastu.
Svi ovi nalazi nadovezuju se na ranija istraživanja prema kojima u faktore rizika od demencije spadaju i gojaznost, srèane bolesti, šeæerna bolest, nivo obrazovanja i zanimanje. Kako izgleda, ljudi višeg obrazovanja i sa kancelarijskim poslom imaju manje izgleda da obole od demencije. Oboljenja mozga èesto izazivaju i depresiju kod obolelih.
Ali rezultati studija, izneti na pomenutoj konferenciji u Èikagu, pokazuju da takozvane alternativne terapije mogu da poboljšaju raspoloženje i kvalitet života obolelih. Istraživaèi Kraljevske bolnice u Manèesteru, u Engleskoj, ustanovili su da su pacijenti koji su dve nedelje svakoga jutra bili izloženi blistavoj svetlosti imali dublji san i pokazivali manje uznemirenje od onih koji su isto vreme provodili izloženi prigušenom svetlu. Psihijatar Hari Alen kaže da su blagotvorni efekti svetla izraženiji zimi, kada su dani kraæi:
”Pacijentima u domovima za ostarele osobe potrebno je dnevno svetlo. Ako im se doruèak servira kraj prozora okrenutog istoku pokazaæe manje uznemirenje i spavaæe bolje. Odlazak u takav dom mogao bi da se odloži unošenjem veæ tako malih promena u svakodnevnu aktivnost, pa èak i sa veštaèkom blistavom svetlošæu.“
Slièno tome, nauènici sa Univerziteta grada Njukasla ustanovili su da je miris limuna znatno smanjivao nemir koji pokazuju oboleli od demencije. Istraživaè Ilejn Peri kaže da je treæina pacijenata koji su mazani pomadom sa mirisom limuna posle èetiri nedelje pokazivala veæu smirenost od pacijenata koji su mazani pomadom bez mirisa:
”Uoèili smo znatno smanjenje uznemirenosti, ali ne samo to veæ i poboljšanja u kvalitetu života, u smislu manjeg povlaèenja u samoæu i veæeg uèešæa u konstruktivnim aktivnostima.“
Ali terapija može da se primenjuje samo prema osobama kod kojih je utvrdjeno postojanje bolesti. Na žalost, to najèešæe nije sluèaj - kaže psihijatar Sanford Finkel, sa Medicinskog fakulteta Èikaškog univerziteta. On kaže da amerièki lekari ne primeæuju simptome èak kod 80 odsto starijih pacijenata koji imaju poèetne znake poremeæaja u funkcijama mozga:
”Ovo nije kritika upuæena lekarima, jer oni jednostavno nemaju dovoljno vremena da se tome posvete, ali istina je da bi to trebalo uoèiti u takvom trenutku - što se najèešæe ne dogadja.“
Doktor Finkel kaže da bi lekari opšte prakse trebalo da budu na oprezu što se tièe starijih pacijenata koji su nezainteresovani i depresivni, koji se manje druže, naglo gube u težini, daju nejasne odgovore ili imaju teškoæa u postupanju prema uputstvima.