1953. godine se o najvi¹em planinskom vrhu na svetu jako malo znalo. Nije èak bilo poznato ni da li ljudi uop¹te mogu da opstanu na visini od 8.850 metara, rekao je alpinista Edmund Hilari na proslavi pedesetogodi¹njice velikog podviga u Nju Delhiju i dodao da ih je najvi¹e brinulo, da li je uop¹te moguæe doæi do vrha Mont Everesta i pre¾iveti. Pla¹ili su se psiholo¹ke barijere, odnosno opsanosti da se popnu do vrha i kolabiraju.
Meðutim Hilari i Norgaj su dokazali da je ¾ivot na najvi¹oj taèki na svetu moguæ. Obojici je to bio drugi poku¹aj da se domognu vrha Mont Everest. Hilarijev prvi poku¹aj je bio 1951., a Tenzingov 1952. 1953. godine, obojica su se na¹la u britanskom timu alpinista. Ne¹to ranije druga dvojica planinara iz njihovog tima bila su 90 metara udaljena od cilja kada su im otkazale boce za kiseonik. Po¹to su prenoæili na visini od 8.300 metara, Hilari i Tenzing su 29. maja, u zoru krenuli u zavr¹nicu osvajanja vrha Mont Everesta. Nekoliko sati kasnije pred njima je bila jos samo jedna prepreka. 12 metara visoka stena. Kada su stigli do vrha ceo svet je bio pod njima.
Alpinisti su se zagrlili i ostavili nekoliko sitnica u snegu. Edmund Hilari je slikao svog kolegu, a potom su polako poèeli da se spu¹taju niz planinu. Od tog trenutka njihov ¾ivot bio je potpuno promenjen. Godinama, Hilari i Tenzing nisu hteli da ka¾u ko je prvi kroèio na vrh Mont Everesta. U autobiografiji koju je objavio posle smrti svog nepalskog kolege, Edmund Hilari je napisao da se on popeo prvi, ali da to nije bitno, jer bez uzajamne pomoæi to ni jednom od njih ne bi po¹lo za rukom. Od maja 1953. do danas na vrh Mont Everesta se popelo preko 1200 alpinista.
