Razdor koji je izbio izmeðu Vašingtona i Pariza i Nemaèke nastao uoèi rata u Iraku - po svemu sudeæi -- neæe biti zaleèen priželjkivanom brzinom. Neki analitièari èak ukazuju na pojavu nove osovine koja se protivi Sjedinjenim Državama i koja se proteže od Pariza preko Bona do Moskve. Saradnica Glasa Amerike Jela De Franèeski osvræe se na taj razdor meðu saveznicima.
Slièno preokretu u amerièkoj spoljnoj politici nakon teroristièkih napada 11. septembra, mnogi analitièari smatraju da je rat sa Irakom katalizator dubokih promena u spoljnoj politici Nemaèke i Francuske, pre svega njihovog odnosa prema partnerstvu sa Sjedinjenim Državama, što se odrazilo èak na liènom planu. Predsednik Buš i francuski predsednik Žak Širak prvi put su prošle nedelje razgovarali telefonom nakon više od dva meseca. Nemaèki kancelar Gerhard Šreder je poslednji put bio u vezi sa Belom kuæom 8. novembra prošle godine.
Po reèima Simona Serfatija, direktora Evropskog programa u Centru za strateška i meðunarodna istraživanja, amerièko-francuski odnosi nikada do sada nisu bili na tako niskoj taèki. Èak ni za vreme predsednika Šarl de Gola 60-tih godina, koji je uklonio NATO sa tla Francuske, osudio rat u Vijetnamu i podržavao arapske zemlje protiv Izraela. Kako ukazuje Servati, ovog puta Vašington nije u sporu samo sa jednom osobom ili samo jednom zemljom.
“Sjedinjene Države nemaju problem sa francuskim predsednikom i Francuskom, veæ sa celom Evropom. Ogromna veæina Evropljana protivi se upotrebi sile. Evropljani, meðutim, s druge strane ne shvataju znaèaj 11. septembra u smislu bezbednosti u svetu” - smatra ugledni politikolog.
Tokom Hladnog rata i nakon njega, Nemaèka je izbegavala da se naðe u situaciji u kojoj bi morala da bira izmeðu Vašingtona i Pariza, kaže Džerard Livingston, bivši direktor Amerièkog instituta za savremene nemaèke studije na univerzitetu Džons Hopkins.
Meðutim, sporeæi se oko Iraka, Bon se nije opredelio samo za partnerstvo sa Parizom, nego se prvi put usprotivio Vašingtonu na polju bezbednosti -- ukazuje Livingston. Po njegovom mišljenju takav razvoj dogaðaja se mogao predvideti.
“Nemaèkoj je sa spoljnopolitièkog stanovišta najvažnija Evropa, kao što je to sluèaj i za sve ostale evropske zemlje. Evropska politika mnogo direktnije utièe na sudbinu evropskih zemalja nego bezbednost u nekom udaljenom regionu kao što je Bliski Istok. Za Nemaèku je, takoðe, od prioritetnog znaèaja sve što može da ojaèa njen položaj u Evropskoj Uniji i široj Evropi” -- istièe Livingston.
Seme emancipacije Bona od Vašingtona, posejano je pre više od decenije, ukazuju struènjaci. Generacija Nemaca koja je prošla katastrofu Drugog svetskog rata i iskusila amerièku velikodušnost u obnovi Nemaèke, više nije na kormilu zemlje i ne odreðuje njenu spoljnu politiku. Nemaèki lideri poput kancelara Gerharda Šredera i ministra inostranih poslova Joške Fišera, pripadaju generaciji 68-osmaša, koja je stasala je u eri protesta protiv rata u Vijetnamu i nema oseæaj duga prema Sjedinjenim Državama. I pošto su izgubili bitku za mir u pogledu Iraka, Šreder i Fišer su smatrali potrebnim da preusmere spoljnopolitièke i odbrambene prioritete zemlje.
U skladu s tim, nemaèko voðstvo poèelo je da planira uvoðenje moderne profesionalne vojske i poziva ostale evropske zemlje da se pridruže stvaranju jedinstvenih evropskih snaga u sklopu jaèanja samostalne evropske bezbednosti. Nemaèka i Francuska su se takoðe saglasile da kao vodeæe zemlje Evropske Unije podstaknu dalju konsolidaciju vojne industrije evropskih zemalja. Vlada u Bonu se, na primer, složila da kupi 75 vojnih “erbus” transportera, da bi vodeæe evropske sile, Nemaèka, Fracuska i Britanija, imale ista vazdušna, prevozna sredstva, nezavisna od amerièke vojne tehnologije i amerièkih snabdevaèa.
Francuska i Nemaèka su još na samitu u Majncu juna 2000. donele odluku o razvoju samostalnog evropskog sistema satelitskog osmatranja što je, kako se smatra, od presudne važnosti za savremeni rat, poput onog u Iraku. Ta odluka je uznemirila amerièke saveznike. Trojica visokih amerièkih struènjaka za bezbednost objavila su, posle samita u Majncu, analizu u uglednom amerièkom èasopisu “Forin Afers” u kojem su upozorili da se vodeæi evropski lideri zalažu za “jedinstvenu evropsku vojnu industriju kao kljuèni faktor za postizanje vojne i politièke jednakosti sa Sjedinjenim Državama”.
Nezadovoljstvo amerièke strane Nemaèkom i Francuskom zbog takve politike samo je pojaèano nakon spora oko Iraka. Neki u amerièkom Kongresu èak traže da se Francuska i Nemaèka kazne ekonomskim merama zbog protivljenja vojnoj akciji. Meðutim, po reèima Simona Serfatija, nemaèka i francuska vlada bi mogle imati svoj posleratni plan.
“Opcija se kreæe u pravcu Rusije. U poslednjih nekoliko meseci svedoci smo nove pojave “osovine transatlantskog disidenstva” koja ide od Pariza preko Bona do Moskve”, napominje Serfati, koji takoðe ukazuje da je zauzimanje zajednièkog stanovišta i izdavanje zajednièkih saopštenja te tri zemlje bez presedana u evropskoj istoriji. Ukoliko taj trend bude nastavljen moglo bi doæi do dubokih promena savezništva u globalnim razmerama -- zakljuèuje Simon Serfati.
