Moglo bi se reæi da Dena Mejson studira žurnalistiku u najbolje i -najgore vreme u Vašingtonu. Najgore, jer njeni roditelji u Feniksu u Arizoni strahuju što živi u prestonici koja bi mogla biti prva meta terorista.No, studiranje žurnalistike dok se vodi rat moglo bi biti najbolje jer se ne izvlaèe pouke samo o televizijskoj produkciji nego i etici i tehnici ratnog izveštavanja. Prema reèima Dene Mejson:
“Kapsula vesti od osam minuta je veliki izazov. Ima mnogo vesti i stižu i menjaju se sve vreme. Stoga se vesti za našu emisiju u tri sata , koje pripremamo od podneva do same emisije, lako mogu promeniti. Predsednik Buš održi govor; sat kasnije još jedan brifing, stalne promene. Teško je odluèiti šta je najvažnije. Stvarno imamo muke s tim.“
Dena Mejson istièe da je izveštavanje o ratu u Iraku pokrenulo pitanja koja daleko prevazilaze izbor materijala za emitovanje. “Pitanje ratnih zarbljenika je sasvim drugaèije: šta bi trebalo prikazati o njima , a šta izostaviti. Gde da se povuèe crta iz etièkih razloga. Kažu da mnogi video snimci nisu mogli biti biti emitovani pre nego što su bile obaveštene porodice ratnih zarobljenika. No, èak i posle toga, postavljalo se pitanje da li je ispravno da se ti video snimci prikažu. Da li je u redu da se prikažu zarobljeni iraèki vojnici, ali ne i zarobljeni amerièki vojnici? Kako da se napravi razlika? “
Studenti žurnalistike na Amerièkom univerzitetu u Vašingtonu prate televizijsko izveštavanje pet stoitna ratnih dopisinka prikljuèenih amerièkim trupama u oblasti Persijskog zaliva. . Nekoliko studenata žurnalistike nije sigurno da je ta vrsta izveštavanja “ izbliza“ bolja od izveštavanja nezavisnih dopisnika koji se kreæu po svom nahodjenju. Maria Daniela Zavala iz Venecuele naglašava da bi radije bila medju ” nezavisnima.“
“Definitivno bih radije bila nezavisan reporter jer bih mogla da doprem do obe strane i budem nepristrasna. Kao reporter prikljuèen vojsci znala bih jedino gledište vojske . Istovremeno, nezavisan reporter mora biti svestan da se izlaže opasnosti. Videli smo da su neki od onih koji nisu bili prokljuèeni koalicionoj vojci ubijeni ili nestali. S druge strane, ako ste novinar, prihvatate rizik.“
Sa tim se slaže njena drugarica Dena Mejson koja smatra da bi neki ratni dopisnici prikljuèeni vojsci mogli postati suviše bliski svom ”izvoru.“ Suzi Park , poreklom Korejka, zadovoljno navodi da su neki reporteri -sada prikljuèeni amerièkim trupama u Iraku- posetili Amerièki univerzitet i uspostavili specijalne odnose sa svojim buduæim kolegama i koleginicama.
”Zabrinuta sam za te novinare, naroèito nakon što su nam neki od njih govorili o svojim iskustvima. Na primer, posetio nas je pre mesec dana reporter Ej-bi-si-ja Don Denvon . Govorio nam je o svojim pripremama za odlazak u Irak. Sada, kadgod ga vidimo na televiziji, brinemo o njemu.“
Studenti žurnalistike produciraju u okviru praktiènih vežbi svoju emisiju vesti. Dena Mejson priznaje da je nemilosrdno izveštavanje o gubicima i drugim ratnim strahotama primorava da preispita svoje interesovanje za poziv ratnog reportera. .
”Teško je biti ratni dopisnik. Izveštavate o prilièno depresivnim stvarima. Iscrpljujete se emocionalno. Morate odvojiti sebe od svega što se dogadja , naroèito kada je svet u metežu, kao što je sada sluèaj. Stoga ponekad pomislim, trebalo bi da budem samo sportski reporter. Ko zna gde æu biti? Možda u nekom malom mestu, ali smatram da je taj poziv uzbudljiv.“