Predsednik Uprave federalnih rezervi veæim delom osamdesetih godina, Pol Volker, kritikuje propuste u korporativnom upravljanju koji su doveli da skandala u Enronu i njegovoj raèunovodstvenoj firmi Artur Anderson. Ti propusti ukazuju na širi problem, primeæuje Volker i nabraja neke korporacije koje su krivièno gonjene ili ukorene.
“Vorldkom, Tajko, Krosing, Ziroks, Kvest, Imklon, finansijski analitièari u praktièno svim uglednim firmama na Vol stritu... Ko zna šta æe se otkriti sutra. Svi oni su ledene sante koje ugoržavaju protok investicija u komercijalni okean.“
Prema Volkeru, problem je proistekao iz privrednog buma devedesetih godina kada su ljudi pomislili da stari propisi više ne važe. On naglašava da federalni nadzorni organi moraju da dele krivicu, ali da taj problem delimièno proistièe iz strukturalnih problema federalne vlade. Volker se zalaže za modernizaciju federalne birokratije i pozdravlja osnivanje Sekretarijata za unutrašnju bezbednost koji je apsorbovao druge vladine agencije. On se nada da æe se taj trend nastaviti.
“Sedam agencija je sada zaduženo za èetrdeset programa radne obuke u federalnoj vladi; èetiri agencije su odgovorne za zemljište; jedanaest agencija vodi programe brige za decu i tako dalje.“
Bivši predsednik Centralne banke Pol Volker ukazuje da je nepoverenje prema korporacijama propraæeno skepticizmom prema javnim funkcionerima, što potvrdjuje nedavna anketa prema kojoj samo treæina Amerikanaca veruje da vlada postupa dobro u veæini sluèajeva. Volker navodi da amerièka javnost ocenjuje funkcionere blaže za vreme rata; no, izazov sa kojim je zemlja suoèena nije samo pobeda u ratu, u koju Volker ne sumnja, nego i pobeda u miru jaèanjem državnih institucija.