Pre nekoliko godina, Rajan Montagju (Rayann Montague), kojoj je sada 33, rešila je da promeni zanimanje i da od uèiteljice postane profesionalna bibliotekarka. Ali izgledi za to bili su neizvesni jer je u tom trenutku radila u jednoj amerièkoj školi u Meksiku, a dobri univerziteti na kojima se predaje bibliotekarstvo bili su hiljadama kilometara daleko. Montagju je sela za svoj kompjuter i putem interneta kontaktirala Univerzitet države Ilinois koji je nudio magistraturu iz bibliotekarstva preko interneta. Istina, morala je par puta da ode do univerziteta radi poèetne orijentacije, ali svo ostalo vreme nastavila je da radi svoj posao u Meksiku. U roku od dve godine završila je magistraturu putem interneta:
ACT
”Veæina èasova u ovom kursu svodila se na pisanje. Ponekad se nema dovoljno vremena za razmišljanje o tome kako nešto želite da napišete, kada to treba odmah podeliti sa ostalim studentima u grupi. Ali zato, ako vam nešto padne na pamet dva dana kasnije u tri sata ujutro, možete to odmah da pošaljete svima.“
U stvari, kaže Rajan Montagju, uèenje na daljinu je idealno za studente koji su stidljivi ili koji se nedovoljno dobro verbalno izražavaju. Preko interneta oni mogu da zablistaju!
43-godišnji Džeri Ostergard (Jerry Ostergard) je referent za odnose sa javnošæu, koji živi u Èikagu. On kaže da je njegov posao ranije obuhvatao slanje velike kolièine papira, kao što su saopštenja za štampu i novinarski materijali. Ali otkada su njegovi klijenti povezani sa internetom, Ostergard veæ godinama nije poslao ni jednu jedinu štampanu stranicu. Kao drugi primer Ostergard navodi da je pre šest godina svojoj deci kupio desetak tomova deèije enciklopedije:
Neko bi postavio pitanje, recimo o zebrama. Otvorili bismo enciklopediju, pogledali sliku i proèitali o tome gde zebre žive, èime se hrane i ostale podatke. Ali kada smo naš kompjuter prikljuèili na internet i u pretraživaè upisali reè ‘zebra’ dobili smo ne jednu ili dve veæ trideset ili èetrdeset fotografija zebri. Našli smo internet stranice prirodnih rezervata u Africi, èak i internet kamere koje su uživo pokazivale zebre u nekom zoološkom vrtu. Enciklopediju sada koristimo veoma retko.“
54-godišnja Kristin Druter (Christine Druther), iz san Dijega, u Kaliforniji, saznala je 1990. da ima rak dojke - svega deset meseci pošto joj je majka umrla od iste bolesti. Odmah se podvrgla operaciji, zahvaljujuæi kojoj je rak suzbijen. Ali devet godina kasnije, ustanovljeno je da joj se rak pojavio u mozgu. Umesto da prihvati smrtnu presudu sela je za kompjuter i pronašla lekare koji primenjuju agresivnu genetsku terapiju sa antitelom zvanim ”herceptin.“ 14 meseci kasnije, rak se potpuno povukao i do sada se nije ponovo pojavio. Kristin Druter sada ima sopstvenu internet stranicu za podršku bolesnima od te vrste raka:
”Bilo je ljudi koji nisu mogli da tragaju po internetu kao što sam ja uèinila. Oni se moraju pripremiti za preglede i treba da znaju šta mogu da urade ako se ustanovi da imaju tu vrstu raka. Ja sam ovde i ozdravila sam. Svi koji me kontaktiraju i èuju moju prièu stièu uverenje da i oni mogu da prežive. A ja sam tu da im kažem da mogu.“
Kako izgleda, internet ponekad zaista može da oznaèi razliku izmedju života i smrti. Za one koje to interesuje, internet sajt Kristin Druter mogu da nadju na adresi: her2support.org