Vojni eksperti kažu da je najbolje vreme za preduzimanje akcije protiv Iraka period od sredine februara do poèetka aprila -- odnosno krajem zime i u prvim danima proleæa, kada su temperature na Bliskom Istoku relativno niske. Za moguæi napad na Irak biæe potrebno 250,000 vojnika, što je otprilike upola manje od njihovog broja u Zalivskom ratu 1991. godine, navode eksperti, mada amerièki vojni predstavnici smatraju da bi napad mogao da poène i sa manjim snagama, koje bi bile podržane snažnim vazduhoplovnim snagama. I dok se ubrzava gomilanje ljudstva i materijala, èlanovi administracije insistiraju da predsednik Buš još uvek nije doneo nikakvu odluku o eventualnoj vojnoj akciji. Pa ipak, po reèima predsednika Saveta za Bliskoistoènu politiku, Èeza Frimena, jedan broj veoma uticajnih zvaniènika u Bušovoj administraciji èvrsto je rešen da Sjedinjene Države povedu meðunarodnu vojnu koaliciju protiv Bagdada.
“Ti zvaniènici su na poèetku govorili da bi, ukoliko Sadam Husein zaista poseduje oružje masovnog uništenja, to bilo dovoljno opravdanje za invaziju Iraka. Zatim su usvojili drugaèije stanovište da Sadamovo poricanje da ima oružje masovnog uništenja znaèi da on laže, i da to predstavlja osnovu za napad. Sada tvrde da zato što vojni inspektori ne mogu da naðu oružje masovnog uništenja to znaèi da je ono tako dobro skriveno da se jedino može pronaæi preduzimanjem invazije. Moram reæi da je, s obzirom na rešenost i uticaj tih ljudi, veæa verovatnoæa da æe do invazije doæi nego da neæe”.
Frenk Anderson, bivši šef odseka Centralne obaveštajne agencije za Bliski Istok i Južnu Aziju, ne slaže se sa tim zakljuèkom. Sjedinjene Države bi mogle da pobede bez rata, odnosno postignu razoružavanje Iraka bez vojne akcije, kaže Anderson:
“Preuzeæu rizik prognoze da æe najverovatnije sve da se završi kroz nekoliko narednih meseci. Stacioniranje snaga koje su spremne za rat sa Irakom èini kredibilnom pretnju rata, i isto tako rat èini realnom pretnjom opstanku iraèkog režima -- najracionalniji odgovor Bagdada na to bi bilo dobrovoljno razoružanje. Umesto akcije predupreðivanja, iraèki režim ima opciju predaje koja bi predupredila smenu na vlasti, odnosno omoguæila režimu da ostane netaknut”.
Lion Hadar je bivši šef dopisništva lista “Džeruzalem post” i sadašnji spoljnopolitièki analitièar u vašingtonskom institutu Kejto. On ukazuje na krajnje opreèna gledišta o promenama koje bi u sluèaju rata usledile u Iraku i na Bliskom Istoku. Dok neki analitièari predviðaju katastrofu, drugi oèekuju pozitivne rezultate i procvat demokratije:
“Jedni vide federaciju iraèkih sunita, šiita i Kurda zasnovanu na zapadnim i liberanim naèelima. Demokratiju koja bi se širila odozgo, sekularizam i pro-amerikanizam, koji bi preobrazio èitav arapski svet i pomogao nalaženje mira izmeðu Izraelaca i Palestinaca. Novo doba stabilnosti i prosperiteta pod amerièkim uticajem. Druga strana govori o apokalipsi, ukljuèujuæi krvoproliæe u Iraku, masovan izlazak Arapa na ulice, propast režima u Saudijskoj Arabiji, Egiptu i novoj naftnoj krizi kao 1973. godine.”
I dok amerièka vojska ubrzava stacioniranje trupa i opreme u regionu Persijskog zaliva, potencijalni datum poèetka rata nije poznat. Vojni inspektori Ujedinjenih nacija kažu da æe im, nakon podnošenja izveštaja Savetu bezbednosti krajem meseca, biti potrebno potrebno još nekoliko meseci, možda èak i godinu dana, da dovrše misiju u Iraku. Ni predsednik Buš nije odredio krajnji rok za razoružanje Iraka, niti rok do kojeg inspekcije treba da traju. Na analitièarima ostaje da nagaðaju da li æe upotreba sile biti neophodna za okonèanje konfrontacije.
