Konstantinopolj, odnosno današnji Istanbul, pao je u ruke otomanskih Turaka 1453. godine. Bio je to veliki dogadjaj u Srednjem veku, kojim je obeležen kraj Vizantijske imperije. Teritorija današnje Grèke ostala je pod stranom dominacijom sve do grèkog rata za nezavisnost, vodjenog od 1821. do 1827. godine, posle èega je osnovana slobodna grèka država. Izložba u fondaciji Onazis, pod naslovom “Post-vizantijsko doba: grèka renesansa,“ prikazuje umetnost vizantijskih stvaralaca tokom èetiri veka duge ”okupacije“. Radovi iz tog perioda, koji se ponekad naziva ”Vizantija nakon Vizantije“, malo su poznati, posebno publici van Grèke. U svojim istraživanjima razdoblja izmedju 15. i 18. veka, istorièari umetnosti se najèešæe usredsredjuju na Renesansu u Zapadnoj Evropi. Predsednik Onazisove fondacije Stelio Papadimitriu kaže kako veruje da su razlozi za ovo zanemarivanje u velikoj meri politièki.
”Zapadna umetnost je bila moæna i mogla je sebe da promoviše. Grèi su nakon pada Vizantije, bili podredjeni Turskoj, Otomanskoj imperiji èitavih 500 godina. Grèki jezik je bio zabranjen, grèka umetnost je bila iskljuèena i izbaèena na obrub Grèkih granica. Bila je progonjena.
Papadimitrou kaže da zapadni umetnici poput recimo Pabla Pikasa ”mnogo duguju“ vizantijskoj tradiciji. Uprkos progonstvu vizantijski umetnici su ostali aktivni i velikim delom neizmenjeni nakon pada. Poput vizantijske umetnosti, post-vizantijska umetnost je odana Hrišæanstvu. Pod Otomanskom upravom, pravoslavna crkva je nastavila da igra ulogu kohezivne, socijalne i kulturne institucije, brinuæi se da umentièki opus bude u skladu sa Hristovim uèenjem. Izložba u Njujorku, obuhvata 54 ikone, triptiha, freski, tekstilnih radova i knjiga. Medju tim predmetima je i drveni krst iz 18 veka samo 33 samtimetra visok u kojem je urezan veoma detaljni duborez Hrista na krstu okruženog svojim uèenicima. Taj krst je ukrašen srebrom i dragim kamenjem. Osam santimetara visoki srebrni triptih jedne ornamentalne kutije koja se otvara u tri panela prikazuje duborez device Marije koji je toliko detaljno izradjen da su umetnikove oèi morale biti jako umorne dok je na njemu radio. Profesor grèke umentnosti Dimitri Catsarelias kaže da je veza izmedju post-vizantijske umetnosti i renešansne umetnosti koju je podstakla oèigledna:
”Na ovim umetnièkim delima mogu se videti sve karakteristike Renesanse. Veæina ikona je sa Krita, a društvo na Kritu je bilo venecijansko jer je bilo pod italijanskom renesansom. Oni koriste sve stilove renesanse.“
U stvari, vizantijski pisci i umetnici poèeli su da se okupljaju u Italiji daleko pre 1453 godine i Venecija je postala poznata kao ”druga Vizantija“. Mada je najveæi deo izložbe bio vidjen u Italiji pre nekoliko godina, ova dela retko su vidjena van Grèke i nikada ranije u Sjedinjenim Državama. Profesor Katsarelias kaže da sam naziv izložbe: ”Grèka renesansa“ ima dvostruko znaèenje. On se odnosi na opstanak vizantijske tradicije nakon pada Konstantinopolja i njeno tekuæe ”oživljavanje“ u oèima svetske javnosti. Ova umetnièka dela su pozajmljena od Vizantijskog i Hrišæanskog muzeja u Atini u Grèkoj i biæe izložena u Njujorku do poèetka iduæe godine.