M.D.: Mnogo se nagadja o konaènom statusu Kosova, posebno u poslednje vreme u Vašingtonu, kao na primer u amerièkom Institutu za mir, gde je na tu temu održano nekoliko skupova. Da li je Kosovo zrelo za taj proces i šta je nužno za poèetak zvaniènih pregovora o njegovom konaènom statusu?
M.Š.: Mogu da vam kažem kako ja vidim naèin na koji æe se raspravljati o statusu, ali vam ništa ne mogu reæi o suštini tog pitanja. U ovom èasu moj posao je da se Kosovo razvije u jedno pristojno društvo. Kada dodje vreme, mislim da je neizbežno da Priština i Beograd direktno razgovaraju, bez ikakvog polaganja veta i bez obzira da li æe se doæi do ikakvog rešenja. Na kraju æe, rekao bih, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija imati poslednju reè... Svi vole da teoretišu o rešenjima koja bi se dopala jednoj ili drugoj strani -- ali ono što je mnogo važnije i teže jeste da se ostvare promene stvarnosti na terenu i teren pripremi za jedno društvo koje je sposobno da sprovede u delo suštinsku samoupravu zamišljenu rezolucijom 1244. Moja preporuka relevatnim prestonicama i trustovima mozgova glasi -- pomozite nam da ostvarimo takvu stvarnost, pa tek onda, tako spremni, možemo da razgovaramo o teškom pitanju konaènog statusa.
M.D.: Medjunarodna zajednica postojano naglašava da je ostvaren veliki napredak u smislu povratka normalnom životu. Medjutim, to ne važi za srpsku manjinu kojoj je uskraæena osnovna bezbednost. Šta kažete na zasluženu kritiku u tom kontekstu, i šta radite da bi se taj problem rešio?
M.Š.: Ne mogu da poreknem da tu imamo problema. Ali, sprska manjina se više ne smanjuje -- ove godine je po prvi put poèela da raste, što znaèi da se više ljudi vraæa nego što odlazi. Taèno je da ima incidenata za koje su odgovorni ljudi sumnjivog karaktera koji ne žele da se dokaže da razne nacionalnosti mogu da saradjuju. I nije svugde isto -- u nekim oblastima je neophodna zaštita KFOR-a, dok u drugim to uopšte više nije sluèaj! Još uvek ima džepova u kojima ne vlada situacija dostojna èoveka i koja nije primerena Evropi 2002. Ali, ima mesta gde je veæinsko stanovništvo shvatilo da je u njegovom interesu da se dokaže da je Kosovo društvo u kojem ima mesta za manjine. Posle iskustva u Bosni - gde smo nauèili da za sve treba vremena -- siguran sam da æe na kraju i na Kosovu veæinsko i manjinsko stanovnišvo živeti u miru. Zajedništvo je prednost, ono stvara bogatije društvo, za razliku od monoetnièkih društava koja su tako dosadna...
M.D.: Znaèi li to da biste danas èiste savesti mogli da poruèite odbeglim i raseljenim kosovskim Srbima da se vrate kuæi i zapoènu nov život?!
M.Š.: To mora da se ostvari na nivou zajednice... Ne radi se samo o povratku: potrebne su kuæe koje imaju krov, potrebni su struja, voda, škole... i nadasve -- zaštita prava. Stoga mislim da ljudi treba da se vraæaju u ona mesta u kojima imamo organizaovane programe. Nije rešenje vratiti se nego -- ostati. Kakav bi to život bio da se ljudi iz jednog izbeglièkog logora u Srbiji presele u drugi na Kosovu? Mi želimo da ti ljudi uživaju prava koje imaju svi drugi na Kosovu, da saèuvaju svoj ponos...
M.D.: Drugim reèima, treba proslediti polako?
M.Š.: Na poèeku se mora biti pažljiv: ne želim poraze, ne želim da se ljudi vrate pa ponovo odu jer misle da im je život tu neizvodljiv. Želim da povratnici ostanu i zato njihov povratak mora da bude organizovan... Uveren sam da æemo iduæe godine imati veæi broj povratnika, i da æe se taj trend nastaviti. Videæemo kako se stvari odvijaju u Mitrovici i za sada, morate priznati, da su svi -- bez obzira na pojedinaène izuzetke -- vrlo pažljivi i da sagledavaju da se stvari ne mogu menjati preko noæi.
M.D.: Šta treba kosovski Srbi, njihovi lideri - posebno grupacija Povratak -- da urade kako bi poboljšali život svojih sunarodnika na Kosovu?
M.Š.: Lideri kosovskih Srba su izabrani da bi u unutar institucija branili interese onih koji su ih birali. Kosovska veæina mora da prizna i poštuje -- u praksi, a ne samo na reèima -- da manjina može i treba da se oseæa na svome. Veæina mora da shvati svoju odgovornost za nedaæe manjine. S druge strane, manjinsko stanovništvo -- posebno njegovi lideri -- moraju da prihvate integraciju -- ne u albansko nego u multinacionalno društvo! A to znaèi da Srbi svoja prava moraju da brane u institucijama koje im nudi medjunarodna zajednica. Ne smete istupati iz institucija, morate raditi iznutra èak i kad je teško. To ”iznutra“ ne treba poistovetiti sa albanskim društvom nego sa medjunaordno podržanim, legitimnim institucijama. Trenutno smo u vrlo teškoj situaciji: Pošto kosovski Albanci nisu ispoštovali u parlamentu sve propise, kako možemo da izvuèemo konskvence na osnovu nalaza OEBS-a, kad u tim institucijama nema upravo onih koji u njima treba da nadju zaštitu?! Medjunarodna zajednica može da pomogne Srbima samo onda kada oni i njihovi lideri budu spremni i voljni da koriste institucije koje medjuanrodna zajednica nudi.
M.D.: Kako biste ocenili svoje odnose sa Beogradom, korelaciju izmedju dogadjaja u Srbiji i na Kosovu, i odnose na relaciji Priština - Beograd?
M.Š.: Beograd je u teškoj situaciji: upravo je suoèen sa još jednim neuspelim predsednièkim izborima. Vrlo èesto se teška situacija u Beogradu odražava na Srbe na Kosovu, što nam još više komplikuje život. Ipak, mislim da smo tokom proteklih nekoliko meseci uspostavili radne odnose koji su omoguæili da se izmene u Mitrovici sprovedu relativno glatko. Mislim da ti odnosi funkcionišu. Što se tièe odnosa izmedju Beograda i Prištine, smatram da su oni neizbežni. Sada je vreme, nema više nema izgovora, skrivanja iza izbora i èega sve ne! Ne govorim o konaènom statusu koji smo pomenuli na poèetku razgovora, veæ o praktiènim pitanjima kao što su energija, telekomunikacije -- drugim reèima o ekonomiji. Absurdno je da tri i po godine posle završetka rata, neko nije voljan da -- zarad dobrobiti naroda -- razgovara! Odbijanjem razgovora se ne mogu braniti nièiji interesi, niti se mogu rešiti praktièna pitanja.
M.D.: U februaru se navršava godina dana vaše dužnosti na Kosovu. Na kraju ove i pragu nove godine, kakvu biste poruku uputili Srbima, Albancima i Beogradu?
M.Š.: Ne znam da li sam pozvan da upuæujem poruke. Ali, rekao bih kao prvo: obratite pažnju na geografiju i postaæe vam jasno da je Balkan - ukljuèujuæi Kosovo - sastavni deo Evrope. To znaèi da je i sudbina svih tih naroda u Evropi, da se sve društvene promene i ekonomski biljitak mogu desiti samo unutar evropskih okvira. Ako želite da se u njima nadjete i steknete evropske partnere, morate poštovati evropska pravila igre i prerasti u društva koja su sposobna za integrisanu saradnju sa Evropom. Kao drugo: ni jedan (balkanski) narod nije ostrvo, svi su blizu jedni drugima. Medjusobna saradnja je jedini put ka prosperitetu. Kao treæe, mislim da je važno sagledati i imati razumevanja za interese i strahove drugih. Ljudi u Beogradu, u Srbiji, moraju da shvate da su Albanci puno propatili pod Miloševiæevim režimim, i da je ono što se desili 99. bilo užasno i razlog vojne intervencije medjunarodne zajednice. To sagledavanje je neophodno da bi se ostvario dijalog. S druge strane, kosovski Albanci takodje moraju da shvate da ni njihovo ponašanje prema sprskoj manjini od 99. nije korektno. Potrebno je pogledati se u ogledalo. Ovo govorim kao Nemac. Posle drugog svetskog rata -- mada te situacije ne poredim -- Nemci su morali da pogledaju prošlosti u oèi jer je bio jedini naèin da je ostave iza sebe. Nije bilo izvlaèenja, skrivanja i izbegavanja stvarnosti. Mislim da svi - svi - moraju da se vide u ogledalu da bi došlo do preko potrebnog dijaloga. Još jedna stvar bi trebalo da se promeni -- negativna asocijacija koju izazva reè Balkan. Moj san je da prestane da se koristi formulacija ”jugoistoèna“ Evropa u nastojanju da se izbegle reè Balkan; da ljudi poènu s ponosom da govore da su sa Balkana; da ta reè poène da budi pozitivne asocijacije. To se može ostvariti korak po korak -- borbom protiv kriminala, medjusobnim dijalogom, medjusobnim poštovanjem bez polaganja prava na ”viši“ moral, poštovanjem razlika. Samo tako æe Balkan postati ponosan deo Evrope.