Iraèki izgnanik Lait Kuba smatra da bi cilj trebalo da bude uvodjenje federalnog sistema zasnovanog na vladavini zakona. “Kraj prelaznog perioda bi jasno mogao biti definisan održavanjem i završetkom rada Ustavotvorne skupštine, koja bi se pozabavila ustavnim amandmanima i izbornim zakonom, uspostavljanjem pravila za nadmetanje na izborima i održavanjem tih izbora i prihvatanje njihovih rezultata.”
Gospodin Kuba koji radi za Nacionalnu zadužbinu za demokratiju, prikljuèio se drugim proteranim iraèkim profesionalcima koji rade na razvoju okvira iraèke tranzicije. Kuba kaže da je važno spreèiti pretvaranje prelazne administracije u grabež za vlast medju opozicionim grupama i plemenskim liderima. “Ukoliko oni poènu da se nadmeæu za vlast, a to æe biti sluèaj i ako im vlast bude pružena sada pre uspostavljanja pravila o podeli vlasti, to æe podstaæi sukob koji æe dovesti do diktature, jer je to na kraju krajeva, jedini naèin za ponovno uspostavljanje stabilnosti.”
Kuba predlaže razvoj stalnih politièkih institucija i raspodelu vlasti na 18 iraèkih pokrajina. On kaže da je primarna briga spreèavanje dezintegracije Iraka od koje se strahuje na rivalske kurdske, sunitske i šiitske enklave.
Gospodin Kuba govori o èetiri politièka saveta, koji bi bili modelirani prema amerièkom sistemu odvojene izvršne, zakonodavne i pravosudne vlasti. Ti saveti bi obuhvatili predstavnike svih pokrajina, etnièkih zajednica i politièkih stranaka iz zemlje i inostranstva. Prema tom planu, Vladajuæi izvršni savet bi saèinjavali po jedan lider iz severne kurdske, južne šiitske zajednice i centralne sunitske populacije.
U saèinjavanju tog plana je uèestvovao i Talib Aziz Alhamdani, koji je pomogao u osnivanju Iraèkog nacionalnog kongresa, opozicione organizacije u inostranstvu. On kaže da Irak ima funkcionalnu birokratiju, koja ne bi trebalo da bude odbaèena. “Èak i pod tako teškim uslovima, ona je preživela i moramo joj dopustiti da preživi i nakon toga. Tokom prelaznog perioda, moramo imati birokratiju koja nije pod kontrolom vladajuæeg saveta za bezbednost, nego sasvim nezavisna.”
Biznismen Rubar Sandi ne brine da æe biti potrebno da se traže inostrane finansije za rekonstrukciju iraèke infrastrukture.
“Nešto novca zaradjenog prodajom nafte bi bilo uloženo u razlièite infrastrukturne projekte poput izgradnje stambenog prostora. Drugi deo infrastrukure èine elektrane, što æe znaèiti otvaranje velikog broja radnih mesta. Tu su zatim, transport, putevi, vodovod, kanalizacioni sistemi i brane, naftovodi, rafinerije i socijalna infrastruktura, poput škola i bolnica koje su oronule i koje treba obnoviti ili dograditi.” Medjutim, gospodin Sandi brine o revitalizaciji iraèkog privatnog sektora, borbi protiv galopirajuæe korupcije i otvaranju radnih mesta za stanovništvo osiromašeno tokom više od decenije ekonomskih sankcija.
Druga kljuèna briga je bezbednost. Prognani vojni oficiri se slažu da bi trebalo oèistiti zastrašujuæi obaveštajni i bezbednosni aparat Sadama Huseina. Medjutim, brigadni general Teufik al-Jaširi koji je predvodio neuspešnu pobunu protiv Bagdada nakon Zalivskog rata 1991., tvrdi da postoji uloga za vojsku u Iraku i nakon Sadama Huseina. Medjutim, al-Jaširi smatra da vojska najpre mora da se raspusti, reformiše i depolitizuje.