R.G.: Takav odnos prema tribunalu mi se èini zagonetnim u ovoj kasnoj fazi sudskog procesa u Hagu, ali je èinjenica da Jugoslavija ne saradjuje sa Haškim sudom, mada su izglasan novi zakon i objavljena brojna saopstenja vodeæih politièara da žele da saradjuju. Medjutim, svakako se radi o teškim politièkim pitanjima, pošto postoje politièari, ukljuèujuæi predsednika Koštunicu, koji su ambivalentni u u odnosu na sudske procese u Hagu. Ali, postavlja se pitanja nije li vreme da Jugoslavija poène punu saradnju? Mislim da jeste. Trebalo bi odstraniti taj strašan istorijski teret i omoguæiti Haškom sudu da obavi svoj posao.
B.M.: Prema visokim funkcionerima Haškog suda, pored Jugoslavije, i Hrvatska i Bosna i Hercegovina ne saradjuju sa tim sudom, ali izgleda da je samo Jugoslavija izdvojena za najoštriji tretman. Da li je to tako i da li bi takva politika tribunala mogla da bude, dugoroèno gledano, kontraproduktivna?
R.G.: Haški sud je podigao optužnice protiv manjeg broja Hrvata, što je žalosno, jer pravda neæe biti zadovoljena ukoliko svi oni koji su osumnjièeni za ratne zloèine ne budu izvedeni pred sud. Medjutim, to se ipak ne može uporediti sa 11 optuženih u Jugoslaviji, ukljuèujuæi Karadžiæa i Mladiæa u Bosni i Hercegovini, koji povremeno dolaze u Jugoslaviju. Sluèajevi Hrvata se možda mogu osporiti, jer su neizvesni, kao što je sluèaj generala Gotovine, koji sam istraživao dugo vremena. Sluèaj optuženih Jugoslovena je sasvim druga stvar. Tu su svi dokazi veæ dugo vremena poznati i stvarno je velika zagonetka zbog èega ti ljudi nisu izruèeni Haškom sudu.
B.M.: Karla del Ponte je kritikovala ranije ove godine usvojen zakon u Jugoslaviji, kojim bi se nekim licima optuženim za ratne zloèine sudilo u jugoslovenskim sudovima. Šta vi mislite o tome?
R.G.: Postoji tako veliki broj ljudi protiv kojih bi Haški sud mogao da podigne optužnicu da je teško zamisliti kako bi tribual mogao da ih sve optuži, da im sudi i završi sva sudjenja za preostalih pet do šest godina, koliko æe taj sud funkcionisati. Svakako bi bilo od velike koristi da se vode sudski procesi u Jugoslaviji, ukoliko bi vlada ta sudjenja shvatila veoma ozbiljno. Ali, kako bi se to moglo uraditi kada vlada do sada nije izruèila ni one optužene, koje Haški sud traži.
B.M.: Nekoliko novinara je svedoèilo pred Haškim sudom, ukljuèujuæi i jugoslovenske, kojima je zatim zapreæeno smræu. Da li je dužnost novinara da svedoèe, ili samo da izveštavaju, i kako bi takva praksa mogla da utièe na njihovu profesionalnu buduænost?
R.G.: Moram reæi da sam proèitao delove svedoèenja tih novinara i stvarno želim da izrazim svoje divljenje prema onome što su uèinili. Oni su se izložili opasnosti i pokazali hrabrost javnim svedoèenjem na sudu. Medjutim, muèi me pitanje svedoèenja novinara pred tribunulom i tu odluku bi svaki novinar trebalo vrlo pažljivo da odmeri. Razlog je jednostavan. Mi, kao novinari, treba da izveštavamo, nakon što utvrdimo èinjenice, koje bi same definisale izveštaj, a ne da mi postanemo predmet izveštaja. Sve u svemu, ja sam uvek pokušavao da specifièno naznaèim sve što sam znao, da to objavim, i da se zatim angažujem na sledeæem izveštaju. Stvarno ne bih imao dodatne informacije, koje bih mogao da iznesem, pored onoga što sam objavio u izveštajima, ako bih svedoèio. U sluèaju jugoslovenskih novinara, moguæe je da su oni imali više informacija, nego što su svojevremeno objavili i na taj naèin na svedoèenju dodali nove podatke. Bojim se da su ti novinari sada izloženi liènoj opasnosti, ali se nadam da æe to proæi i da æe u buduænosti moæi da nastave da se bave svojim poslom. U svakom sluèaju, mi novinari moramo sa velikom pažnjom da razmotrimo našu odluku da li i kada želimo da svedoèimo.