M.S.: Kao što znate, i NATO i Evropska unija æe kasnije ove i iduæe godine prihvatiti veliki broj novih zemalja èlanica. U novembru, na samitu u Pragu, NATO planira da primi do sedam novih èlanica, mada æe iz bivše Jugoslavije biti primljana samo Slovenija, a Evropska unija razmatra moguænost da primi do deset novih èlanica. Mene lièno zabrinjava da æe veliko proširenje alijanse i Evropske unije u znatnoj meri uticati na naèin na koji te dve organizacije funkcionišu. Niz godina ce proæi pre nego što se nove zemlje èlanice stvarno integrisu i promene naèin na koji operišu, a to æe doprineti odlaganju uèlanjenja drugih zemalja bivše Jugoslavije, posebno Srbije i Crne Gore, koje bi svakako trebalo da budu sastavni deo evropske integracije u istoj meri kao i druge zemlje, ako ne i više. Smatram da se Jugoslavija kreæe ka integraciji i ona sada ima status posmatraèa parlamentarne skupštine NATO-a, i poèinje da pregovara o ulasku u program “Partnerstvo za mir”. Medjutim, bojim se da æe sve to biti uslovljeno raznim faktorima, kao što je saradnja sa Haškim sudom.
B.M.: Kakve su moguænosti da se Jugoslavija uèlani u program “Partnerstvo za mir” i Evropsku uniju u svetlu politièkih tenzija izmedju Srbije i Crne Gore i predstojeæih izbora u Srbiji?
M.S.: Podele u politièkom životu Srbije ne pomažu. Evropska unija je pomogla da se formuliše ustavna povelja nove države - Srbije i Crne Gore, smatrajuæi da taj sporazum predstavlja kompromisno rešenje, kojim bi se pomogla intergracija Jugoslavije u Evropsku uniju. Naravno reè je o kompromisu, što znaèi da ni jedna strana nije dobila sve sto je zelela i da ni jedna nije potpuno zadovoljna. U svakom sluèaju, smatram da bi Srbija i Crna Gora trebalo da usvoje predloženu ustavnu povelju. S druge strane, verujem da predstojeæi izbori u Srbiji neæe doprineti sveobuhvatnijim rešenjima bez obzira na ishod izbornog procesa. Još uvek æe u srpskoj politici biti tih nesreænih razdora u vreme kada je Srbiji potrebno jedinstvo da bi pokazala Evorpskoj uniji i SAD da je spremna da pristupi tim organizacijama, da sama da svoj doprinos i da za uzvrat dobije pomoæ.
B.M.: Kongres je nedavno izglasao podršku nastojanjima administracije da se obustavi vojna pomoæ, ukljuèujuæi obuku i obrazovanje, zemljama van NATO-a, koje sa Vašingtonom ne zakljuèe bilateralni ugovor o izuzeæu amerièkih mirovnih vojnika od gonjenja pred Medjunarodnim kriviènim sudom (u skladu sa clanom 98 Rimskog sporazuma o uspostavljanju suda)? Šta biste mogli da nam kažete o tome?
M.S.: Takva akcija je savršeno razumljiva iz perspektive Kongresa i SAD. Medjutim, moramo da uzmemo u obzir posledice po zemlje na koje se to odnosi. Ironièno je i hipokritièno, posebno u sluèaju Srbije i Crne Gore, da se od Jugoslavije oèekuje da pirhvati specijalne aranžmane u pogledu novog Medjunarodnog kriviènog suda, dok istovremeno snažno insistiramo i uslovljavamo da Jugoslavija saradjuje sa Haškim sudom. Mogao bih da dodam da druge dve zemlje bivše Jugoslavije, Hrvatska i Slovenija, iz razumljivih razloga ne žele da potpisu takve bilateralne sporazume sa SAD. Ustvari, to pitanje je postalo problematièno širom centralne i istoène Evrope. Ova akcija amerièke administracije je stavila nove demokratske zemlje u centralnoj i istoènoj Evropi u tešku situaciju, pošto se na njih vrsi pritisak da biraju izmedju Sjedinjenih Država i Evropske unije, u koju bi želele da se uèlane, jer to smatraju važnim.