”Ovim sporazumom se uklanja glavna smetnja na putu tranzicije Srbije i Crne Gore,“ rekao je profesor Matiæ. ”On oèito ne predstavlja politièki sporazum, veæ privremeno rešenje, kojim se u stvari legalizuje stanje koje je prethodilo sporazumu. Uz garancije Evropske unije održana je zajednièka država, kao i skoro potpuno nezavisna Crna Gora, sa otvorenom opcijom da proglasi nezavisnost kroz tri godine. Tim sporazumom je istovremeno postignut maksimum i minimum, što je bio i jedini zajednièki imenitelj. Nije postignuto ni najviše ni najmanje, vez samo jedini moguæi imenitelj. Najvažnije je da su održana i zaštiæena prava graðana kao što su radno mesto, penzije, zdrastveno osiguranje, pravo na studiranje, slobodno kretanje i drugo.
Najlošiji deo sporazuma, po oceni veæine - a najviše struènjaka Grupe-17, koja nije vezana ni za jednu stranku i nije ukljuèena u tekuæu politièku borbu - odnosi se na pitanje zajednièkog ekonomskog prostora koji ne postoji. Zadržane su odvojene carine i razlièite valute. Takoðe je dogovoreno da Srbija i Crna Gora grade meðusobne odnose na principima zemalja èlanica Evropske Unije. Ovim sporazumom Srbija je dobila garancije da Kosovo, prema rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 - i dalje formalno ostaje u sklopu njene teritorije. Srbija takoðe dobija status zemlje naslednice nove države, u sluèaju da Crna Gora proglasi nezavisnost. Crna Gora ovim sporazumom zadržava status quasi nezavisne države i dobila je od Evropske unije dozvolu da kroz tri godine proglasi nezavisnost za koju treba da plati odreðenu cenu,“ rekao je na kraju profesor Matiæ.