U selu Bonavaš, na severu Avganistana, mlada žena po imenu Fatima kuva travu kako bi je smekšala, a onda je meša sa jeèmenim brašnom pa sve to peèe u nešto što lièi na hleb. Ovime se njena porodica hrani veæ godinu dana, prema dnevniku Gardijan, a dvoje njene dece je zbog toga umrlo. Još jedno dete se razbolelo. Zahvaljujuæi suši i ratu, nema više nièega drugog za jelo. Tokom leta, bar je trava mekša. Svetski program za hranu dopremio je kamionima 1000 tona brašna u ovu oblast, ali ono još nije stiglo do sela Bonavaš i drugih sela u kojima vlada glad. Cena magaraca, koji se koriste da bi nosili brašno, je navodno previsoka, mada je mnogo jeftinija od najjeftinije municije koja je baèena u ovom kraju. Elizabet Kvitašvili, predstavnik humanitarne agencije ameriške vlade, US Eid, u centralnoj Aziji, tvrdi da je ovo glavni problem:
”Doæi do ljudi kojima je zaista potrebna pomoæ u hrani i obezbediti prevoz do nekih od udaljenih podruèja kojima je pomoæ najpotrebnija. Kada se u obzir uzmu rastojanja, ako pogledate logistièka ogranièenja koja postoje u Avganistanu – slabi putevi, snegovi - u pitanju je skoro nemoguæ poduhvat.“
Druga prepreka je dolazak bandita, koji nemaju skrupula i kradu hranu iz humanitarnih konvoja. Nakon toga oni odlaze u Džalalabad, u kome još uvek vlada bezvlašæe, pa onda tu hranu prodaju zapadnjacima koje ti zateknu.
Koordinator UN za izbeglice, u ovoj oblasti, Atikula Mohamed, izjavio je za dnevnik Njujork Tajms da se svaki put kada pokuša da raspodeli žito pojave naoružani ljudi koji mu ga otmu. On ne odlazi u Džalalabad kolima, pošto bi mu oteli i kola. Za tu situaciju on optužuje lokalnog komandanta, èije ime – iz straha – ne navodi.
Ne ponašaju se svi novi komandanti na ovaj naèin, tvrdi Edmund MekVilijams, koji je u Avganistanu bio kao službenik državnog sekretarijata:
”Ako su odani novoj vladi u Kabulu i ako pomažu u raspodeli humanitarne pomoæi, to može biti dobro. Stvar je u tome da li svoju vlast koriste na pozitivan naèin. Ljudi kao što je Ismail Kan, u Heratu, su u osnovi pozitvne snage.“
MekVilijams kaže da su amerièke snage pomogle avganistanskim komandantima da pobede Taliban. Oni to ne bi bili u moguænosti da uèine samostalno. Sada bi SAD trebale da nadgledaju ponašanje ovih komandanata u periodu nakon rata. Ako se ovi komandanti okrenu kriminalu i usprotive se centralnoj vladi, Avganistanu se crno piše, kaže MekVilijams.
Sve dok medjunarodna zajednica i nova vlada u Kabulu ne pokrenu pitanje ovih loših elemenata, posebno na jugu i istoku zemlje, lako se može dogoditi da se narod ponovo okrene i pruži podržku elementima sliènim Talibanu, kako bi bili sigurni da æe njihove oblasti biti bezbedne.
Ako su gospodari rata pod kontrolom, a u Avganistanu vlada mir, Elizabeta Kvitašvili veruje da bi obnova mogla biti brza. Avganistanci su preduzimljivi, napominje ona, kao što su dokazali na razorenim ulicama Kabula tokom talibanske vladavine:
”Postoji oèekivanje da æe vremenom, programe koji se sada usredsredjuju na hitne potrebe zameniti programi koji æe za cilj imati rekonstrukciju zemlje na duži rok, posebno u sektoru poljoprivrede, u sektoru zdravstva i u obrazovanju.“
Mala pomoæ može, u Avganistanu, jako puno da pribavi – kaže Fred Hokberg, bivši zamenik direktora Administracije za male preduzetnike u Vašingtonu. U tekstu, koji je objavio dnevnik Njujork Tajms, gospodin Hokberg kaže da 50 dolara omoguæava da se kupi polovan frižider zahvaljujuæi kome æe prehrambeni proizvodi duže biti sveži, ili da se kupi šivaæa mašina za krojaèku radnju ili bicikl koji bi se koristio za isporuke. Kako on kaže, ove male transakcije umanjuju siromaštvo širom sveta, a jako dobro bi odgovarale i Avganistanu.