Prilikom stupanja u avgansku armiju krajem 1960, Nasiru Šansabu je reèeno da upiše ime svog plemena. Napisao je da je Avgan. To nije bilo prihvatljivo i nareðenje je ponovljeno. I opet, Šansab je napisao da je Avgan. Iznervirani oficir je upisao ime nekog plemena i - otpustio ga. To je prokletstvo Avganistana, objašnjava Nasir Šansab, avgansko-amerièki pisac i predsednik Meðunarodne demokratije, organizacije koja promoviše demokratiju u zemljama treæeg sveta: “Suštinski, jedan Avgan smatra da je pre svega Herati, a tek onda Avganistanac ili da je Tadžik ili Paštun, pre nego što je Avganistanac. Rekao bih da æe biti potrebno vreme da se razvije oseæaj pripadnosti naciji.”
Rat u tom pogledu nije pomogao. Od samog dolaska na vlast, pretežno paštunski Talibani su se borili protiv saveza Tadžika, Hazara i Uzbeka na severu zemlje. Kada se taj sukob završi, te zajednice æe morati da se izmire ukoliko se oèekuje mir. Šansab strahuje da su se svi oni navikli na rat: “Ako danas pogledate Avganistan, možda je 70 odsto Avgana mlaðe od 35 godina, a ogromna veæina njih je videla jedino rat. Nikada nisu iskusili mir. Oni u stvari i ne znaju šta æe da rade u životu kada zavlada mir. Biæe prema tome potrebno mnogo ubeðivanja, mnogo obeæanja da bi položili oružje.”
To je mesto na kojem spoljašnje sile stupaju na scenu. Šansab je skeptièan u pogledu kratkoroènog socijalnog inženjeringa. Don Kemp, zamenik pomoænika amerièkog državnog sekretara za južnu Aziju, ukazuje da su Sjedinjene Države predane dugoroènom pružanju pomoæi Avganistanu: “Dobro nam je poznato da Sjedinjene Države i druge spoljašnje sile nisu u situaciji da odreðuju detalje nove buduæe Avganistanske vlade. Predani smo pomaganju na naèine koje Avgani smatraju odgovarajuæim za razradu oblika i strukture nove vlade, ali neæemo pokušavati da nametnemo takvu vladu. Ne bih rekao da bismo to mogli i ne bi trebalo ni da pokušavamo.
Neposredna briga je kako dopremiti Avganima hranu u sred rata. Sjedinjene Države im bacaju pakete sa hranom iz aviona, ali Don Kemp priznaje da je to samo prelazna mera. S obzirom na dolazak zime i toliki broj ljudi u bekstvu, milioni Avgana su suoèeni sa glaðu. Meðunarodna organizacija “Oksfam” izveštava da je veliki broj ljudi sveden na jedenje divljeg rastinja, koje takoðe brzo nestaje. Kombinacija amerièkog bombardovanja i talibanskog ometanja otežava prolaz kamiona. Vojni analitièar Majkl O’Henlon kaže da bi veæe kolièine hrane trebalo dopremiti avionima na podruèja na koja ti avioni mogu bezbedno da slete dok to budu dozvoljavali vremenski uslovi. Da li Zapad želi da prihvati odgovornost za masovnu glad prilikom pokušaja da pobedi terorizam? Don Kemp naglašava da su Sjedinjene Države u ratu sa terorizmom, a ne sa Avganistanom: “Ovo niukom sluèaju nije rat protiv naroda Avganistana. Svakako nije ni rat protiv neke vere. Znamo da je islam religija mira. Sjedinjene Države su predane oèuvanju prava muslimana da širom sveta slobodno ispoljavaju svoju veru, a to svakako obuhvata i Avganistan.”
Obnova ratom razorene zemlje neæe biti laka. Celokupna infrastruktura - osnova za život - više ne postoji. Adžmal Majvandi, avganski arhitekta koji živi u Londonu, priseæa se nekada živog Kabula, koji sada tone u prašinèinu koja ga okružuje. Majvandi piše o zidovima i ulicama koje išèezavaju, “pretvarajuæi (grad) u razbacane, nenastanjene fragmente, savremenu ruševinu, testament neumerenosti ljudskog konflikta”.