Na pola puta izmeðu spomenika Džordžu Vašingtonu i zgrade amerièkog Kongresa, jedan beskuænik, koji nije hteo da kaže svoje ime, kaže da èesto razmišlja o dogaðajima od 11. septembra.
“Beskuænik sam, ali sam i dalje graðanin Sjedinjenih Država. Teroristi ubijaju bez razlike. To što se desilo Svetskom trgovinskom centru i Pentagonu nije trebalo da se dogodi. Avione je trebalo oboriti dok su još leteli”.
Nedavno je nekoliko Amerikanaca obolelo od antraksa, pošto se bakterija našala u njihovoj pošti. Ali za razliku od mnogih svojih sugraðana, Peci Sifert, koja je došla u Vašington kao turista iz države Vašington, ne veruje da je to biološki rat stranih terorista.
“Mislim da su to rade lokalni teroristi, neki ludi ljudi. Ne verujem da je to od Bin Ladena i njegovih ljudi. Oni bi ubacili ogromne kolièine. I ne brinem se oko toga. Ali mislim da bi trebalo da uzvratimo ”.
Njen suprug Bob Sifert kaže da ga uznemiravaju protivreène izjave vladinih predstavnika o bezbednosti i naèinu žiovta.
“Rekli su nam da nastavimo da putujemo kao obièno. Kad smo pre neki dan bili u Filadelfiji i pokušali da obidjemo ”zvono slobode“ naišli smo red koji se protegao do iza æoška, jer smo svi morali proæi kroz detektor. Ja pokušavam da ne reagujem preterano, ali policija možda preteruje. Ne znam. Sve æe to proæi. Trebaæe vremena, ali proæiæe. Nadam se da æe uhvatiti krivce i sve æe se život vratiti u normalu”. Džo Džerald, psihijatar iz Takoma parka u državi Merilend kaže da se njegov život vratio uobièajenom ritmu.
“Prava je tajna kako se to desi, ali poèeo sam u stvari da živim normalno. Mogu da slušam vesti kad god to želim, a da se ne iznerviram. Grize me savest što se oseæam normalno, u svetlu ižasa koji se dogodio drugim ljudima koji sada pate”.
Temi Džerald ne misli kao njen suprug doktor Džo:
“Na katastrofu sam prvo reagovala sa velikim strahom i odmah sam imala oseæaj da moram da spašavam sve, da saznam šta se dogodilo i da vidim kako bih mogla da promenim stvari. Oseæala sam samo veliki strah i toliku tugu da èak nisam imala snage ni da se naljutim. Molim se da iz ovog izaðemo u miru i nekao neošteæeni. Ali, nažalost, za sada ne vidim da se to dogaða”.
Elizabet Ebel se odmara na klupi dok u kolicima dremaju njeni blizanci. Ona je u proteklim nedeljama poèela da menja svoje svakodnevne preokupacije i opažanja.
“Odjednom sam poèela da primeæujem stvari. Da li su se u gradu oduvek èule tolike sirene, ili sam ja sada poèela da ih primeæujem? Da li je uvek toliki broj aviona leteo iznad moje kuæe, ili ih sada više primeæujem? Više od straha oseæam žalost, jer sam se nadala da æemo se svi rešiti rata. I stvarno me žalosti što ginu ljudi u Avganistanu... Imam trogodišnje blizance. Nikada neæe znati za svet u kojem se ovako nešto nije dogaðalo. A kada vidim da antraks stiže do televizije, zgrada vlade i Majkrosofta, prva pomisao mi je ”opasnost vreba iza svakog ugla. Ali, oduvek je bilo opasno. Može autobus da vas udari. Postaje jasno koliko toga ne mogu da kontrolišem. I dobro je da to èovek spozna. Tada više ceni dragocene trenutke života.“
To su neke misli i emocije Amerikanaca na šetalištu u Vašington, dok zemlja i dalje pokušava da shvati šta se u stvari desilo 11. septembra.