Rasprava o reformi američkog zdravstvenog sistema je u punom zamahu. Zagovornici univerzalnog zdravstenog osiguranja žele da američki sistem više liči na one u Evropi, uz aktivno učešće vlade u obezbedjivanju garancija da će svi biti obuhvaćeni. Oni koji se protive drastičnim promenama američkog sistema, kažu da će veće učešće vlade i jednako pokrivanje, gurnuti Ameriku ka socijalizmu. Nemci imaju najstariji univerzalni sistem zdravstvenog osiguranja u Evropi – njegovi koreni su stari više od jednog veka – i oni su generalno zadovoljni negom koju dobijaju. Da li je to lekcija za Ameriku?
Izgleda da je bez obzira gde se nalazite – svakom u nekom trenutku potreban lekar. Ponekada je to hitna situacija. Ali ne uvek. Sa sve većom porodicom, Ulf Gajersbah, više brine o svakodnevnoj nezi za svoje dve ćerke, Emu i Milu:
„Imamo osećaj da je sistem organizovan pravedno,“ kaže on.
Zdravstvena nega je važna i devojčice su osigurane kroz porodični plan.
„Pokažete zdravstvenu knjižicu - to je sve, i deca dobiju besplatnu medicinsku negu. Nema dodatnih troškova bilo za redovni pregled, za tretmane ili za lekove,“ kaže Ulf Gajersbah.
Kao i 85 odsto populacije, porodica Gajersbah je osigurana kroz nemački javni zdravstveni sistem. Većina ljudi koristi jednu od brojnih osiguravajućih kompanija. Svi plaćaju procenat od svoje zarade za zdravstveno osiguranje i taj iznos uglavnom odredjuje poslodavac. Premije i servise reguliše vlada. Osnovne potrebe su pokrivene – poseta lekaru, lekovi, tretmani. Takodje, odrasli plaćaju odredjenu participaciju za neke lekove i usluge. Pokriveni su i boravci u bolnici. Medjutim, postoji i druga opcija koja je takodje dostupna – privatno osiguranje kakvo ima novopečena majka Daniela Krug.
Generalno, državni službenici, oni koji su samozaposleni i oni koji zaradjuju više od 70 hiljada dolara godišnje, mogu da izaberu privatno osiguranje. Privatno zdravstveno osiguranje je skuplje, a cena zavisi od usluge koja je pružena. Osnovna nega je ista za sve, ali privatne osiguravajuće kompanije plaćaju za neke dodatne usluge. Privatna osiguranja plaćaju za komfornije bolničke sobe – čak i one u kojima otac ostaje sa majkom i bebom – i takodje plaćaju veći iznos za tretman koji obavlja stručnije medicinsko osoblje. U svakom slučaju, svi u Nemačkoj su obuhvaćeni i pokriveni zdravstenim osiguranjem, bilo da su nezaposleni, ili menjaju posao ili su u penziji. Doktor Tomas Kersting je šef administracije u berlinskoj bolničkoj organizaciji Crvenog krsta.
„Nemački mentalitet je: osiguran sam i imam pravo na potpunu medicinsku negu u svakom trenutku, za bilo koju bolest, bol, opekotinu - i to odmah,“ kaže doktor Kersting.
Javni univerzalni zdravstveni sistem koji reguliše nemačka država, uspostavljen je krajem devetnaestog veka. To je višeslojni sistem javnih i privatnih osiguravajućih planova, koje reguliše država, ali koji pojedincima omogućava veliki izbor kvalitetnih usluga. Generalno, sistem dobija najviše ocene, ali nije bez problema. Postoje pritužbe na dvostepeni sistem pokrivanja i neki veruju da ljudi koji imaju privatno osiguranje dobijaju bržu i bolju negu i da su samim tim zdraviji. Sve veći troškovi i starenje populacije postavljaju dodatne zahteve sistemu i to zabrinjava one koji pružaju negu.
„Ako je vaše pravo da dobijete odredjene usluge van sistema neograničeno, tada naravno sistem neće moći i ubuduće da bude finansiran,“ ukazuje doktor Kersting.
Mnogi kažu da je ograničavanje usluga neminovno i stalno se raspravlja o tome kako uskladiti zdravstvene usluge sa sve većim troškovima, sve većim zahtevima i smanjenim prihodima. Smanjenje obima usluga nije ono što želi Ulf Gajersbah, koji ima u vidu drugačije rešenje:
„Želeo bih da se ukine privatni osiguravajući sistem, jer ne vidim zbog čega manji procenat populacije, koji ima privatno osiguranje, dobija privilegovani tretman i ima bolju zdravstvenu negu od svih stalih,“ kaže Gajersbah.
Ali, on je ipak svestan da takvo rešenje verovatno neće biti ostvareno, jer veruje da za to nema dovoljno političke volje. Nemci često govore o socijalnoj solidarnosti – uopšteno govoreći, svi su u tome zajedno – veruju da svako ima odgovornost i da niko ne bi trebalo da bude ostavljen po strani. To je snažno osećanje, kaže Ulf Gajersbah, mada je svestan da će buduće generacije po svemu sudeći brinuti o surovoj stvarnosti troškova i zarade.