Novo istraživanje otkriva uznemirujuće podatke o mladim radnicima starosti 18 do 35 godina. Za takvu situaciju se okrivljuju kriza ekonomije i nedovoljno angažovanje vlade.
Erik Šefer troši vreme pretražujući po internetu, Fejsbuku ili Maj spejsu.Šefer ima 23 godine, ali se ne oseća kao da je odrastao.
„Osećam se kao da sam upao u klopku. Ne mogu da zakoračim u pravi svet. Ovde sam se zaglavio. Zaglavio sam se i radim ovo da bi mi prošlo vreme.“
Šefer je otpušten u februaru, kada je njegova kompanija izgubila unosan državni posao. Ne može da plaća stan, tako da živi s majkom. Da bi pomogao, Šefer svojoj majci raznosi službenu poštu. Dobija 25 dolara za svaku isporuku. Ponekad ima, a ponekad nema posla. Objašnjava da to jedne nedelje mogu da budu dve isporuke, a iduće 15. Boreći se sa sopstvenim finansijskim problemima, on dostavlja poruke drugima koji trpe finansijske udarce. Donosi ljudima odluke o zapleni imovine.
Šefer nije usamljen. Novo istraživanje najveće američke organizacije za rad, pokazuje da 33 odsto mladih američkih radnika, ispod 35 godina, živi s roditeljima. Isto toliko nema zdravstveno osiguranje. A više od 50 odsto zarađuje manje od 30 hiljada dolara godišnje.
To je mnogo niže od prosečnog dohotka u Sjedinjenim Državama. Džon Svini je predsednik moćne organizacije, čiji je puni naziv Američka federacija rada i kongres industrijskih organizacija, poznate pod skraćenicom AFL-CIO.
„Nacionalno istraživanje koje smo upravo objavili pokazuje koliko nam je ekonomija loša za naše mlade ljude i šta je sve u pitanju ako to ne rešimo.“
Istraživanje pokazuje da 30 odsto mladih radnika odlaže rađanje dece - zbog finansijskih briga. 40 odsto odlaže sticanje više školske spreme. Ričard Tramka, sekretar za finansije ove organizacije, kaže da rešenje zavisi od vlade.
„Dozvolimo da prvo paket za podsticaj ekonomije proradi, a onda mislimo da će biti potreban drugi paket za otvaranje novi radnih mesta.“
S tim se ne slaže Kris Edvards, ekonomista iz konzervativnog Instituta „Kejto“.
„Mislim da bi drugi paket opteretio mlade radnike više nego išta drugo. On bi povećao federalni dug, a taj dug će naravno biti cena koja snižava životni standard mladih u budućnosti.“
Edvards smatra da ekonomija treba da se razvija svojim tokom - više šezdesetogodišnjaka će se penzionisati i ostaviti mladima mnoštvo radnih mesta. Ali za one koji imaju 20 i nešto godina, kao što je Erik, život se ne menja.
„Nadam se da ću moći da stanem na noge i krenem napred. Ali to će jedino vreme da pokaže.“