O implikacijama upravo okončane konvencije demokratske stranke za američku unutrašnju i spoljnu politiku kolega Branko Mikašinović razgovarao je sa profesorom političkih nauka na Nacionalnom univerzitetu za odbranu Stivenom Majerom.
Majer: Mada su stranačke konvencije u neku ruku politička pozorišta i mnogo toga što se dogadja na konvencijama nema suštinsku važnost, ovogodišnja demokratska konvencija se jasno fokusirala na konsolidaciju stranke i zemlje, iznošenje platforme, potvrdjivanje liderske uloge senatora Baraka Obame i Džoa Bajdena, kao i pridobijanje podrške pristalica Hilari Klinton. Glavno pitanje na unutrašnjem planu je ekonomija tesno praćena energetskim pitanjima. Što se tiče inostrane politike, od sada će Irak biti manje važan. Na osnovu predstojećeg sporazuma sa Malikijevom vladom očekuje se povlačenje američkih snaga do 2011. godine, što će umanjiti važnost tog pitanja, ali povećati zainteresovanost za Avganistan i Pakistan. U pogledu drugih spoljnopolitičkih pitanja, ne očekujem veće promene u odnosima prema EU, Japanu, Kini.
Glas Amerike: Kakve bi mogle da budu implikacije u oblasti spoljne politike izbora senatora Džozefa Bajdena za potpredsedničkog kandidata demokratske stranke?
Majer: Senator Bajden je izabran nakon duge i intenzivne kampanje Baraka Obame da pronadje pravu osobu. Bajden je izabran zbog svog iskustva u oblasti spoljne politike, kao odgovor na kritike da Obami nedostaje to iskustvo i teškoća u osvajanju glasove radničke klase. Bajden je, inače, agresivan i uporan političar i kao takav će nastupati prema republikanskom timu. Interesantno je da je Bajden izabran, a Hilari Kliniton nije, mada je ona dobila 18 miliona glasova, ali je verovatno zaključeno da bi njena dosadašnja politička karijera, uključujući supruga, koji je bio američki predsednik, bila preveliko opterećenje za Obamu i da bi ga sputavala.
Glas Amerike: Kako će se Vašington odnositi prema Srbiji u slučaju da ili Barak Obama ili Džon Makejn dospeju u Belu kuću?
Majer: Mislim da će u pogledu Srbije, pa i Balkana uopšte, biti vrlo malo promena u odnosu na dosadašnju politiku bez obzira ko će biti izabran za novog predsednika. Za to postoji nekoliko razloga. Ako pogledate listu spoljnopolitičkih savetnika Obame i Mekejna pada u oči da su to sve stariji savetnici i politikolozi koji su već godinama aktivni u Vašingtonu. Na izvestan način to je vraćanje unazad jer možda neće biti puno novih ideja ili kreativnosti. U pogledu Balkana i Srbije, najverovatnije ćete imati isti scenario - neće se odstupiti od nezavisnosti Kosova, insistiraće se na izručenju Mladića Haškom tribunalu, mada će se istovremeno izražavati spremnost i želja da Srbija postane članica EU i NATO-a. Ono što bi Srbija sada mogla i što trebalo da učini jeste da se usredsredi na svoje sopstvene interese. To ne znači da bi Beograd trebalo da ima loše odnose sa Zapadom, odnosno, Vašingtonom, već suprotno, korektne odnose, ali da istovremeno radi na jačanju uticaja na medjunarodnom planu.