Tokom tri pune sedmice u avgustu, više od 10 hiljada sportista iz celog sveta nadmetaće se na Letnjim olimpijskim igrama u Pekingu. Iako svi dolaze s nemerom da ostvare svoj lični san, istovremeno će predstavljati i zemlje iz kojih dolaze.
Aminata Diouf će uskoro zatvoriti svoj kozmetički salon da bi svoju zemlju Senegal, kao atletičarka predstavljala na Olimpijskim igrama u Pekingu. To će biti njen treće učešće na igrama, i, kako kaže, svaki put je to vrlo emotivno iskustvo.
"Osećam se kao ambasador, veoma sam ponosna. To je ono što te motiviše da želiš da treniraš sa 200 odsto svojih mogućnosti. Cilj je - zadovoljiti celu naciju".
Premda Olimpijska povelja naglašava miroljubivo nadmetanje, na Igrama je i nacionalni ponos obično pojačan. Istoričar, specijalista za Olimpijske , Dejvid Valečinski, podseća da Međunarodni olimpijski komitet već godinama nastoji da ograniči fokusiranje na nacionalizam, time što nije objavljivao ukupan broj osvojenih medalja po zemljama.
"Hoću da kažem, u glavnom pres-centru, svi ipak prave liste osvojenih medalja. Na kraju su i iz MOK-a rekli, dobro, stavićemo semafor sa listom medalja, ali nećemo da govorimo o tome. Sad već imate liste i na zvaničnoj internet stranici Olimpijskog komiteta".
Patriotizam sportistima daje osećaj svrhe, koji prevazilazi lična dostignuća. Sedamnaestogodišnja sprinterka iz Palestiner, Gadir Gruf, nada se da učešćem na Olimpijskim igrama može skrenuti pažnju sveta na patnje svog naroda.
"Predstavljaću Palestinu, zemlju koju mnogi smatraju nevažnom. Ona nije nevažno mesto, i tamo su ljudi obrazovani i sposobni, kao i ovde. i ja ću to i dokazati na Olimpijskim igrama".
Nacionalni ponos zbog olimpijskih sportista može ujediniti, pa makar i na kratko, čitavu zemlju. Na Igrama u Atini, neočekivani uspeh iračkog fudbalskog tima, koji je stigao do polufinala, postao je simbol jedinstva i nade za zemlju čija je svakodnevnica nasilje. Džon Redžister, i sam bivši paraolimpijac, koji sada radi u programu američkog Olimpijskog Komiteta za fizički hendikepirane sportiste, kaže da su Olimpijske igre, same po sebi, mesto za pomirenje neprijatelja.
"Najlepša vizija koju imam je da neko ko je povređen i postao paraolimpijski sportista iz SAD, i neko ko je povređen i postao je paraolimpijski sportista u Iraku ili Avganistanu, da se nađu na nekim budućim Igrama i podele svoja životna iskustva".
Većina učesnika olimpijskih igara shvata da će to kako se budu ponašali na igrama odražavati i na njihove države. Takmičarka u modernom petoboju, Miki Keli je poručnik u američkoj vojsci.
"Morate da budete iznad svega i da ne zaboravite da predstavljate još mnogo drugih ljudi. Zato je to sjajan način da pokažete poštovanje prema svojoj zemlji, a za mene i prema vojsci".
Dok su sve oči njihovih sunarodnika uperene u njih, ovi sportisti znaju da je najviše što oni mogu da učine za svoje zemlje, da pruže svoj maksimum.
