Izraelci ovih dana obeležavaju 60. godišnjicu osnivanja države – paradama, skupovima i posetama lidera sa raznih strana sveta. Tokom većeg dela izraelske istorije, pokret kibuca je definisao ideale zemlje – samopouzdanje i socijalizam. Međutim, najstariji i jedan od najčuvenijih izraelskih kibuca, osnovan 1910. na obali Galilejskog mora izgleda da se sada menja.
Mlekara u Deganiji je jedna od najvećih i najstarijih u Izraelu. Krave se ovde muzu od 1910, kada su Kibuc Deganija osnovali cionistički pioniri iz Rusije, koji su verovali da grade socijalističku utopiju.
Ali ovi mlekarski radnici, za razliku od prethodnika, sada dobijaju platu kao i svi drugi radnici. Deganija više nije socijalistički poduhvat i vodi se kao veliko preduzeće. Kibuc razvija sve unosniji posao sa dijamantima i takođe odgaja i prodaje zemljoradničke proizvode u vrednosti od više miliona dolara. 320 članova kibuca se nedavno sastalo i glasalo da više ne ulaže sve plate na kolektivni račun i počne da prima individualne zarade na osnovu uloženog rada – zarade koje mogu da troše prema sopstvenom nahođenju. Ta odluka je objavljena na naslovnim stranama u Izraelu; Deganija – najstariji socijalistički kibuc u Izraelu – prešla je na kapitalizam.
Šej Šošani, koji živi u Deganiji gotovo 30 godina, sada vodi višemilionski posao i kaže da su reforme bile neophodne.
«Mogu da vam kažem da nam mnogi danas, posle sprovođenja reformi, kažu da su posvećeniji i da se više osećaju kao kibucnici nego nekad. Znate, stvari i ideje u svetu se menjaju i odlučili smo da malo odstupimo od prošlosti», kaže Šošani.
Članovi Deganije sada plaćaju usluge kao što su električna energija ili voda i takođe novu porezu za pomoć starijima i siromašnijima. Promene bi potpuno šokirale osnivače Deganije, mešavinu socijalista, anarhista i komunista koji su snažno verovali u kolektivizam.
Većina članova je podržala promene. Mali broj onih koji nisu, kao ova žena, neće da govore o tome pred kamerama. Drugi su kao Jona Šapiro, čiji su roditelji bili među osnivačima Deganije i koja kaže da najpre nije bila sigurna u pogledu reformi, ali da se sada navikla .
«Drugačije je. Ne mogu da kažem da je isto kao nekad. Ali ne mogu da kažem da se meni promenilo mnogo, jer živim isto kao nekada. To što idem na posao me dovodi u kontakt sa mladima. Ne moram da radim, ali idem na posao i pričam sa njima, tako da ne mogu da kažem da mi je sada nešto drugačije», kaže ona.
Alen Šapiro, Jonin suprug, došao je 1955. u Deganiju iz Sjedinjenih Država. Kaže da je i on bio neodlučan u pogledu promena, ali da sada misli da je to bila dobra ideja.
«Bilo je mnogo članova koji su manje radili – možda koristeći ili se bar oslanjajući na generalno kibucko pravilo svakome prema potrebama i od svakog prema sposobnostima. Ljudi zarađuju više, ako više rade i imamo mnogo članova koji rade više nego pre promene, što se odražava i na ekonomsku situaciju u kibucu», kaže Šapiro.
Deganija ima posebno mesto u izraelskoj istoriji. Ovaj sirijski tenk su zarobili članovi Deganije u izraelskom ratu za nezavisnost, 1948.
Ovo drvo je poznato kao Drvo zemlje – novi regruti izraelske arije pored njega polažu zakletvu. Deganija sada piše novo poglavlje izraelske istorije – posle novog početka u 21. veku.
