SAD i Rusija ostaju veoma udaljene po pitanju Kosova, koje je pre skoro dve nedelje proglasilo nezavisnost od Srbije. Novinar Glasa Amerike Andre de Nešnera, bavi se oprečnim stavovima Moskve i Vašingtona, u vezi sa nezavisnošću Kosova.
SAD bile su jedna od prvih država koje su priznale nezavisnost Kosova, srpske pokrajine, naseljene većinom etničkim Albancima, koja je od 199. godine bila pod kontrolom Ujedinjneih nacija i NATO-a. Kosovski Albanci zahtevali su nezavisnost od Srbije godinama. Četvroromesečni pregovori uz posredstvo međunarodnih predstavnika okončani su neuspešno prošle godine, bez naznake da bi između srpskih vlasti i rukovodstva kosovskih Albanaca moglo da dođe do kompromisa. Stručnjaci su tada govorili da je samo pitanje vremena kada će Kosovo jednostrano proglasiti nezavisnost – što se i dogodilo 17. februara.
Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija takođe su brzo priznale nezavisnost Kosova, ali je nekoliko drugih članica Evropske unije – među njima Španija, Rumunija i Slovačka – izrazilo protivljenje tom potezu. A Rusija nastavlja da bude žestoki oponent priznavanja Kosova i tvrdi da je to kršenje međunarodnog prava. Ruski predsednik Vladimir Putin čak je pretio da će Moskva upotrebiti pravo veta ukoliko to pitanje dođe pred Savet bezbednosti UN.
Čarls Kapčan, ekspert za balkanska pitanja u Savetu za međunarodne odnose u Vašingtonu, smatra da je nezavisnost Kosova bila neizbežna.
"Bilo je mnogo priprema za ovaj potez. SAD i vodeće evropske sile shvatile su prošlog leta, ako ne pre toga, da Rusi nisu spremni da promene svoj stav o tom pitanju i da neće biti rezolucije u Savetu bezbednosti. Stoga je postojao 'Plan B', koji je sproveden u delo, a radilo se o tome da albanske institucije na Kosovu koordiniraju donošenje deklaracije o nezavisnosti sa zapadnim diplomatama, i da velike sile – SAD, Nemačka, Francuska i Velika Britanija – relativno brzo priznaju novu državu, što su one i učinile. Mislim da je to urađeno sa određenom dozom oklevanja, jer su i SAD i EU mnogo više želele da usvoje rezoluciju kroz Savet bezbednosti. Međutim, bilo je jasno posle toliko meseci pregovora, da nema zajedničke osnove u pregovorima između Beograda i Prištine, i da će Putin podržati Beograd u odbacivanju nezavisnosti Kosova".
Stručnjaci poput Robert Legvolda, sa Univerziteta Kolumbija, kažu da Rusija nastavlja da se protivi nezavisnosti Kosova, jer je zabrinuta zbog eventualnih posledica koje ona može da izazove unutar i izvan Rusije.
"Rusija se takođe od samog početka protivila sličnim deklaracijama o nezavisnosti, koje bi dovele do međunarodnog priznavanja suvereniteta, jer je brine separatizam na njenoj teritoriji – pre svega Čečenija. Međutim, tu se situacija komplikuje, jer imate drugačije ruske reakcije na paralelene slučajeve u njenom susedstvu: Abhazija u Gruziji, Transdnjestrija u Moldaviji, možda Južbna Osetija u Gruziji".
Džejson Lajl, stručnjak za Rusiju pri Vudro Vilson školi za javne i međunarodne odnose, univerziteta Prinston, smatra da te ruske brige itekako imaju osnova.
"Interesantno je da je prvo saopštenje iz Rusije u vezi sa Kosovom bilo od strane čečenskih vlasti, koje se nalaze u egzilu u Londonu, koje su rekle da je reč o fantastičnom presedanu, jer će sada Čečeni moći da ponovo proglase nezavisnost i da bi trebalo da ih prizna međunarodna zajednica. To je upravo ono što Rusi ne žele".
Mnogi eksperti veruju da bi novi status Kosova mogao da ima posledice, koje daleko prevazilaze granice Rusije. Jedan od tih eksperata je Lorens Igleberger, koji je bio američki državni sekretar tokom 1990-ih. Evo šta je Iglberger rekao za Glas Amerike, pre nego što je Kosovo proglasilo nezavisnost:
"Postavlja se veoma ozbiljno pitanje u svemu ovome, a to je da bi ovaj korak vrlo lako mogli da iskoriste drugi u drugim delovima sveta i verovatno oni koji imaju mnogo manje legitimiteta nego Kosovo, gde su, činjenica, Srbi u prošlosti uradili neke skandalozne stvari. Međutim, mislim da je to jedna opasna tradicija. Šta je sa Kurdima u Iraku, Kurdima u Iranu, Kurdima u Turskoj? Mogu da vam navedem koliko god hoćete mesta, na kojima bi to mogao da postane primer za korišćenje".
Međutim, administracija predsednika Buša jasno je stavila do znanja da smatra Kosovo jedinstvenim slučajem. S time se slaže i Čarls Kapčan iz Saveta za međunarodne odnose.
"Veoma je važno što državni sekretar Kondoliza Rajs i drugi ključni igrači naglašavaju da je to jedinstven slučaj. A mislim i da je to na neki način kako je nastao ovaj secesionistički pokret, odnosno da je rezultat etničkog čišćenja tokom 1990-ih. Mislim da je sama činjenica da ste imali Ujedinjene nacije koje nadgledaju tu oblast i rezoluciju UN broj 12-44 na papiru, koja je omogućila pregovore o konačnom statusu, pruža bar neko zakonsko pokriće. Jeste, svi bi smo više voleli novu rezoluciju UN, ali mislim da istorija 1990-ih, istorija poslednje decenije, zaista svrstava Kosovo u zasebnu klasu".
Kapčan i drugi analitičari kažu da odvajanje Kosova od Srbije neće navesti druge secesionističke pokrete da proglase nezavisnost, ali i ukoliko do toga dođe, većina njih ne očekuju da ih ni Vašington, ni Evropska unija - priznaju.