Svi smo čuli za sumo rvače, koji su u Japanu popularni koliko i holivudske zvezde u ostalim delovima sveta. Međutim, da li ste ikada čuli za američke sumo rvače? Verovali ili ne i oni postoje i bore se da njihov sport u SAD više ne bude predmet ismejavanja.
Sumo rvanje je nacionalni sport u Japanu, gde profesionalne takmičeare tretiraju kao kraljevsku porodicu. Sada sumo počinje da se probija i u SAD, ali naznačajno nižem nivou.
«Kada kažem ljudima da sam sumo rvač ne veruju mi. Kažu da nisam dovoljno veliki, a prvo pitanje je obično da li moram da nosim pelenu», priča Den Kalbflajš, koji zarađuje za život raznoseći vodu, ali mu je san da ostvoji titulu amaterskog prvaka u sumo rvanju.
«Kao klinac nisam mogao da pratim sumo u Americi. Jedino sam mogao da vidim filmove u kojima su ismevali velike debele ljude koji se udaraju stomacima», dodaje Den.
zMeđutim, sumo rvanje je daleko od šale. Asašorju je veliki šampion iz Mongolije, koji ima status poznate ličnosti … sedam ličnih asistenata, uključujući vozača i dva frizera.
«Oni treniraju svakodnevno, mi u Americi smo srećni ako se okupimo jednom nedeljno», kaže Den Kalbflajš.
U Japanu, elitni takmičari imaju između 20 i 35 godina, neki su teški i preko 200 kilograma. Žive i treniraju u specijalnim objektima, jedu 10.000 kalorija dnevno i spavaju posle jela da ne bi gubili masu. Američki sumo rvači su za njih mršavi.
«Imam 130 kila, a jedem 5.000 kalorija dnevno. Ranije, kada sam imao 160 kila jeo sam 8.000 kalorija dnevno», priča Karl Papalardo, građevinski radnik iz države Njujork, koji je takođe amaterski sumo rvač, ali trenira u mnogo drugačijim uslovima od svojih japanskih kolega.
U Americi je muka obavestiti ljude da sumo uopšte postoji, jer tuča velikih muškaraca, ovde se naziva fudbal. Stoga rvači poput Karla žude za publicitetom.
«Oni osvoje medalju i dobiju bonus. Mi osvojimo medalju i srećno smo ako to objavi lokalni list», kaže Karl.
Ipak, postoji nada za sumo i izvan Japan. Petorica od najboljih deset sumo rvača na svetu nisu Japanci. Istovremeno, mnogi tradicionalisti brinu se da uticaj bejzbola i drugih zapadnih sportova, kao i ultra moderna japanska kultura čine sumo manje popularnim kod mladih. Zato postoji težnja da se izvrši uticaj da sumo postane olimpijski sport.
Inače, u Japanu ženama nije dozvoljen pristup sumo ringu, ali u Americi je situacija potpuno drugačija. Pa opet, kao i u Japanu, i u Americi je konačni cilj slava pobede i čast reprezentovanja svoje zemlje.
«Pobeda u dresu SAD je nešto što ne može da se plati», zaključuje Den Kalflajš.