Profesor prava na univerzitetu “ Čikago - Kent ” u Čikagu, autor predstojeće knjige“ Budući status Kosova” i stručnjak za Balkan, Henri Perit u razgovoru sa kolegom Brankom Mikašinovićem dao je svoju procenu Ahtisarijevog plana i geopolitičkih interesa ključnih aktera -- Srbije, Kosova, EU i Rusije.
Perit: Plan Martija Ahtisarija je najbolji ikada sačinjen u pogledu zaštite manjina u multietničkom društvu u Evropi, odnosno Srba i drugih manjina na Kosovu. Dakle, ne postoji problem sa planom, već su ga pretekli geopolitički dogadjaji visokog nivoa, koji su onemogučili da ga prihvate UN. Kao što znate, 90 odsto Albanaca u toj pokrajini želi nezavisnost i smatra da su de fakto nezavisni od 1999. godine, nakon intervenije NATO-a. Evropska unija nastoji da ostvari i zadrži jedinstven stav i da bude efektivan medjunarodni akter po tom pitanju, suočena sa ruskom nepopustljivošću u protivljenju nezavisnoti Kosova. Sve do kraja 2006. ili početkom 2007. ruska delegacija u okviru Kontakt grupe bila je spremna da prihvati Ahtisarijev plan. Većina posmatrača smatra da predsednik Putin želi da iskoristi Kosovo da bi dokazao važnost Rusije kao sile na medjunarodnom planu, a neki smatraju da interesima Rusije najbolje odgovaraju neizvesnost i nesredjena situacija na Kosovu.
Glas Amerike: Da li bi nezavisnost Kosova mogla da postane presedan za brojne reigone sa separatističkim tendencijama?
Perit: Što se tiče medjunarodnog prava, Kosovo je jedinstven slučaj: nigde drugde nisu UN upravljale nekom pokrajinom, nigde drugde nije intervenisao NATO da bi sprečio protererivanje celokupnog stanovništva iz jednog regiona. Dakle, imamo situaciju koja nije slična bilo kojoj drugoj na svetu. Da li će se kosovksi slučaj koristiti kao presedan nije pravno, već političko pitanje. Bez obzira šta se desi na Kosovu, ishod će biti korišćen u budućnosti kao presedan koji će koristiti razne strane. Medjutim, istorijski gledano, u kontekstu medjunarondog prava, zemlje koje su postale nezavisne obično to ne postižu preko rezolucija Saveta bezbednosti, što je ustvari sasvim neuobičajeno. Uobičajen način, koji se preproučuje zemljama da postanu nezavisne, jeste da narod -- koji se nalazi na odredjenoj teritoriji, njome upravlja i ima de fakto kontrolu -- proglasi svoju nezavisnot, koju će zatim druge zemlje priznati. To je uobičajeni proces, a i sama Srbija je tako postala nezavisna od Otomanske imperije u 19. veku.
Glas Amerike: Kako predvidjate dalji razvoj pregovora o budućem statusu Kosova i njegov uticaj na medjunarodne odnose na Balkanu, u Evropi i šire?
Perit: Imate dva bazična scenarija: najverovatniji scenario je da će se pregovarčki proces pod okriljem trojke Kontakt grupe završiti početkom decembra bez postizanja sporazuma. Skupština Kosova će zatim proglasiti nezavisnost, koju će SAD priznati, što će biti propraćeno sličnom akcijom Britanije, verovatno Francuske i Nemačke i tako dalje. Na taj način će se rešiti poslednje krizno žarište na prostoru bivše Jugoslavije. Drugi scenario je da to pitanje do decembra ne bude rešeno zbog veće zaiteresovanosti medjunarodne zajednice za druga pitanja, a ne za stabilnost Balkana. Moguće je iznalaženje i drugih razloga za odugovlačenje, kao što su izbori u Rusiji, sledeći samit zemalja G-8, američki predsednički izbori, itd. Ako dodje do daljeg odlaganja, bojim se da će izbiti nasilje, koje će ovaj put biti daleko teže kontrolisati. Pa i da ne bude nasilja, ako se zadrži status kvo, imaćete perfektan recept za neuspešnu državu na Kosovu, koja će proizvesti izbeglički egzodus, terorizam i regionalnu nestabilnost. Nadam se da će odlučnost medjuanrodne zajednice preovladati uprkos teškoćama i nesporazumima, i da će odluka o budućem statusu Kosova proizvesti svetliju budućnost ne samo za kosovske Albance, već i za Srbe i za EU, koja će dokazati da je sposobna da deluje efektivno na medjunarodnoj sceni. A Srbija bi se oslobodila političkog balasta nasledjenog iz Miloševićeve ere.