Pre više decenija, Aralsko more u Kazakstanu bilo je četvrto po veličini more okruženo kopnom, sa vrlo razvijenom ribarskom industrijom. Njegovo postepeno smanjivanje predstavljalo je jednu od najgorih ekoloških katastrofa, sa teškim ekonomskim i društvenim posledicama. 2003. godine, vlada Kazakstana, uz pomoć Svetske banke, započela je obiman projekat obnavljanja umirućeg mora.
Scena kao da predstavlja ilustraciju biblijske priče o Nojevoj barci. Ali domaće životinje i skeleti potopljenih brodova, koje je povlačenje vode ostavilo na suvom, govore o drugačijim događajima. Pre nekoliko godina 13 brodova u ovom - kako ga lokalni ribari zovu, ”groblju brodova“ - ostalo je zaglavljeno u pesku. Sada ih ima samo šest. Ostale su meštani obližnjeg sela isekli i prodali Kinezima kao staro gvožđe.
Aralsko more bilo je nekada tako bogato ribom da je 1921. godine Vladimir Iljič Lenjin, osvivač sovjetske države, pozvao aralske ribare da pomognu u ublažavanju gladi u Rusiji. Međutim, šezdesetih godina sovjetski planeri su preusmerili dve reke koje su se ulivale u njega - Amu darju i Sir darju - ka poljoprivrednim područjima radi navodnjavanja. Nivo vode u moru počeo je dramatično da opada. 70-godišnji ribar Zejneš Žumagalijev seća se tog tragičnog preobražaja:
”More je počelo da se smanjuje početkom šezdesetih. Uslovi života za lokalno stanovništvo postali su teški. To ih je veoma rastužilo.“
More je izgubilo milijarde kubnih metara vode pa se procenjuje da sada ima svega oko deset odsto početne količine. Ovo, nekada četvrto po veličini slano jezero u svetu, podelilo se u dva dela. Gubitak vode doveo je do većeg saliniteta, što je ubilo riblji svet. So je uništila i useve po njegovim obalama. Ekološka katastrofa izazvala je klimatske promene i bolesti.
1960. grad Aralsk bio je prometna luka i centar za preradu ribe. Današnji stanovnici se prisećaju da su pre trideset godina živeli na samoj obali, koja sada leži stotinak kilometara južno. Aralsk je danas grad napuštenih fabrika, a procenat nezaposlenih u tom području još uvek je među najvišim u čitavom Kazakstanu.
Da bi stabilizovale prirodu i poboljšale privredu, centralnoazijske države zatražile su inostranu pomoć. Zahvaljujući kreditima dobijenim od Svetske banke Kazakstan je počeo da gradi nasip kako bi sačuvao severni deo Aralskog mora.
Gradonačelnik aralskog područja, Najmadin Musabajev, kaže da voda u južnom delu i dalje opada, ali da u Severnom Aralu neprestano raste.
”Nasip razdvaja Severno od Južnog Aralskog mora.“
Ponovna pojava ribarskih čamaca znak je promene. Dosim Kulmanov, njegov brat Adaj i još deset njihovih sunarodnika osnovali su ribarsku zadrugu pre četiri godine, kada je nasip dovršen.
”Život ribara veoma je težak. Ustajemo veoma rano i čitav dan provodimo na vodi. Tako živimo cele godine. Ali riba nam obezbeđuje redovne prihode.“
Danas, pedeset porodica u njihovom selu živi od ribarstva. Kulmanov je optimista u poglednu budućnosti.
”Stari ribari ostali su bez prihoda kada je voda nestala. Neki su se preselili u druge delove Kazakstana, ali njihova deca se sada bave ribarenjem. Mislim da su životni uslovi za ribare sada dobri.“
Musabajev kaže da je vlada Kazakstana već započela pripreme za drugu fazu projekta - izgradnju još jednog nasipa.
”U drugoj fazi poboljšaćemo sistem za usmeravanje vode koji će je vratiti do nekadašnje granice, blizu grada.“
Procenjuje se da je u severnom delu Aralskog mora nadoknađeno već oko 40 odsto vode. Smanjeni salinitet omogućio je obnavljanje nekoliko vrsta riba.
”Sada lovimo smuđeve, somove, šarane, morune i jesetre. Kupci dolaze sa kamionima iz raznih delova Kazakstana, pretežno sa juga. Prihodi od ribe nisu loši.“
”Po završetku nasipa, 2005. godine, ulovili smo skoro 600 tona ribe. Prošle godine ulov je bio deset puta veći.“
Povećan broj vrsta ribe rezultate je strane pomoći. Uz pomoć Sjedinjenih Država i Izraela 2002. obnovljeni su ribnjak i fabrika za preradu ribe.
”Investitori su već zainteresovani za izgradnju tri nove farbrike za preradu ribe, čija izgradnja će uskoro početi.“
Musabajev kaže da će od tog projekta imati koristi oko milion ljudi, koji žive mahom u najsiromašnijim delovima Kazakstana.
”Po završetku prve faze ljudi su počeli da veruju u budućnost Severnog Arala.“
Zejneš Žumagalijev kaže kako se nada da će jednoga dana neko od njegovih 21 unuka ostvariti njegov san iz mladosti i pridružiti se braći Kulmanov i drugim seljanima koji su se već vratili na obale Aralskog mora.
