2000. godine, najbogatijih jedan odsto odraslih u svetu imalo je vlasništvo nad 40 odsto imovine. Prema nedavnoj studiji Svetskog instituta za istraživanje ekonomskog razvoja, pri Univerzitetu Ujedinjenih nacija, u Helsinkiju, najbogatijih deset odsto stanovništva kontroliše 85 odsto globalnog bogatstva. Najveći deo tog bogatstva, kaže koautor pomenute studije, ekonomista sa Njujorškog univerziteta, Edvard Volf, veoma je usko koncentrisano.
”Najveći deo je u Sjedinjenim Državama - oko 30 odsto. A ako posmatrate najbogatijih jedan odsto domaćinstava, Sjedinjene Države imaju 40 odsto bogatstva. Druga trećina je u Evropi, a poslednja u bogatim azijsko pacifičkim zemljama - Japanu, Australiji i drugim. Ostatak sveta poseduje samo deset odsto svetskog bogatsva. Tu spadaju Kina, Indija, Latinska Amerika i Afrika.“
Vrednost imovine prosečnog domaćinstva u Sjedinjenim Državama iznosila je 2000. godine 144 hiljade dolara po osobi, u poredjenju sa imovinom od 1100 dolara po stanovniku u Indiji i 1400 dolara u Indoneziji. Prema podacima svetske banke, od šest ipo milijardi ljudi u svetu, milijardu i sto miliona živi od manje od jednog dolara dnevno, dok gradjani razvijenih zemalja godišnje zaradjuju u proseku više od 17 hiljada dolara. Većina analitičara se slaže da je deo razloga za disparitet u bogatstvu i prihodima istorijske prirode. Drugi uzroci su politička, kulturna i ekonomska dinamika, poput visokog nivoa produktivnosti u industrijalizovanim zemljama, što najčešće dovodi do većih prihoda po glavi stanovnika. A to, kako kaže Edvard Volf sa Njujorškog univerziteta, povećava štedne uloge i lično bogatstvo:
”To je verovatno glavni razlog. Drugi je taj što različite zemlje imaju različiti odnos prema štednji. Na primer, u Americi porodice akumuliraju bogatstvo jer zemlja ima veoma napredno finansijsko tržište i tržište nekretninama. Japanci, na primer, mnogo štede jer imaju institucije koje to podstiču.“
Ipak, mnogi ekonomisti tvrde da je najsiromašnijim porodicama često potreban ceo prihod za pokrivanje osnovnih troškova, pa nisu u stanju da štede. Neki stručnjaci tvrde da globalizacija pomaže u sužavanju tog jaza, jer sve veći broj ljudi iz siromašnih zemalja traga za bolje plaćenim poslovima u industrijalizovanom svetu. Medjutim, kako tvrdi Dankan Grin, direktor istraživačkog sektora londonskog Oksfama, isti onaj tehnološki napredak koji stvara neke od pomenutih radnih mesta takodje doprinosi disparitetu bogatstva i ličnih dohodaka:
”Tehnologija ima tendenciju da podvlači razlike. 97 odsto patenata registrovano je u severnoj hemisferi. To im daje prednost, jer je tu generisano najveće bogatstvo.“
Mnogi analitičari naglašavaju da je prevazilaženje jaza izmedju dva sveta dugoročan i spor proces. Jedan od razloga, smatraju neki stručnjaci, jeste taj što mnoge od najsiromašnijih zemalja sveta nisu prošle kroz onu vrstu industrijske renesanse koju je prošao Zapad. Medju tekućim inicijativama koje imaju za cilj sužavanje jaza izmedju bogatih i siromašnih je i mikro-kreditni program Ujedinjenih nacija za pomoć malim biznisima u zemljama u razvoju i program Svetske banke kojim se pruža pomoć siromašnim porodicama ukoliko se obavežu da će svojoj deci osigurati obrazovanje i zdravstvenu negu. Stručnjaci Svetske banke predvidjaju da će globalizacija u narednih 25 godina mnoge od najsiromašnijih u svetu uzdići iznad linije siromaštva. Ali čak i u tom slučaju mnogi stučnjaci upozoravaju da bi još veći problem moglo da predstavlja proširenje dispariteta izmedju bogatih i siromašnih zemalja.