Japan i Južna Koreja imaju mnogo usamljenih starijih osoba pa naučnici ubrzano rade na konstruisanju relativno jeftinih robota, koji bi mogli da tim osobama pomažu i prave im društvo.
Takvi roboti moći će da vode jednostavne razgovore, da pokazuju saosećanje i privrženost, ali i da pomažu u kućnim poslovima i pozovu pomoć kada je potrebna. Jedan od krupnih problema u konstruisanju takvih mašina jeste prepoznavanje ljudskih likova. Uostalom, kakav bi to bio lični pomagač ako ne bi prepoznavao vlasnika? Jedan od takvih robota, mali PaPeRo, ume za prepoznaje likove, napisana slova, pojedine pokrete rukom, ali i prepreke na koje nailazi. Za to mu služe dve digitalne kamere na mestima gde su oči. U memoriju robota unapred se ubacuju snimci oko 30 osoba. Ugradjeni procesor uporedjuje te snimke sa slikom koju vide kamere. Kada se postigne odredjeni nivo sličnosti, na primer 80 odsto, robot zaključuje da vidi poznato lice. Pošto ima dve kamere, stereoskopski efekat omogućava mu da izračunava udaljenost od objekata, a mahanje rukom može da prepozna na udaljenosti od 4 do 5 mrtara. PaPeRo takodje može da prepoznaje napisani tekst, a ako vidi matematički problem odmah će vam saopštiti rešenje. Kada mu pokažete neki objekat u obliku klatna, PaPeRo će ubrzo zaspati. Konstruktori kažu da su želeli da vlasnici mogu da ga isključe na neki prirodniji način od običnog pritiskanja dugmeta.