Razgovor sa direktorom programa Medjunarodne krizne grupe za Evropu, Nikolasom Vajtom (Nicholas Whyte), otpočeli smo čitajući mu citat iz izveštaja o Abhaziji, koji je upravo objavila njegova kuća, a čija prva rečenica glasi: ”Gruzija tvrdi da nedodirljivost medjunarodnih granica i nedodirljivost suvereniteta garanutuju njeno pravo da kontroliše Abhaziju.... oko dvesta hiljada Gruzijaca raseljenih iz Ahbazije još uvek se nalazi u Gruziji...“ Kako bi bilo da reč Gruzija zamenimo rečju Srbija, upitala je Nikolasa Vajta , u ekskluzivnom razgovoru za Glas Amerike, naša saradnica Maja Draker.
Vajt: Ta dva slučaja su sasvim različita. Kao prvo, iz perspektive medjunarodnog prava rezolucija Saveta bezbednosti UN nameće obavezu da se razmotri i reši budući status Kosova i obavezu da su u tom procesu uzmu u obzir želje naroda Kosova. O Abhaziji ne postoji takva rezolucij, šta više UN su u više navrata potvrdile teritorijalni integritet Gruzije nad Abhazijom. Kao drugo, a i to stoji u tekstu koji ste pročitali, pre sukoba 1991. Abhazi su bili manjina u Abhaziji i činili svega 20% populacije. To nije slučaj sa kosvoskim Albancima. Mada postoje naslaganja o tome da li ih je pre sukoba bilo 80% ili 85%, niko ne poriče da su činili ubedljivu većinu.
Glas Amerike: Biti u većini ne znači i automatsko pravo na proglašavanje nezavisne države. Nepostojanje rezolucije UN ne znači da se relevantna rezolucija neće pojaviti u budućnosti ukoliko dodje do krvavih sukoba bilo u Abhaziji ili drugde... Da li će dodeljivanje nezavisnosti Kosovu možda postati recept za otvaranje Pandorine kutije iz koje će pokuljati problemi kakve imamo na Balkanu?
Vajt: Ne slažem se. Sasvim je jasno, barem što se balkanskog regiona tiče, da regionalni lideri u Bosni, Makedoniji, Albaniji, Crnoj Gori vide da je nezavisnost neminovna i da su spremni da je prihvate. Stoga mislim da se posledice kosovske nezavisnosti po Balkan preuveličavaju. Nigde u svetu ne postoje univerzalna rešenja - razne situacije iziskuju raznovrsna rešenja... Presedan neće biti postavljem slučajem Kosova jer se taj slučaj rešava preko rezolucije Saveta bezbednosti. Kosovo je poseban slučaj.
Glas Amerike: Sadašnje stanje je dirigovano rezolucijom 1244 ali, da bi se išta promenilo, potrebna je nova rezolucija koju mora da usvoji Savet bezbednosti u kojem Rusija ima pravo veta. Predsednik Putin je rekao da je situacija na Kavkazu i na Kosovu identična i da Moskva neće po automatizmu prihvatiti svako rešenje za Kosovo.
Vajt: Rusija, naravno, ima pravo da ulaže veto na sva rešenja koja su za nju neprihvatljiva. Ali Putinova izjava sadrži implikaciju da postoji i rešenje koje je prihvatljivo za Rusiju. Naravno, medjunarodna zajednica sigurno neće napraviti recept za druge delove sveta po uzoru na slučaj Kosova. Rekao bih da će Rusija insistirati ne odredjenoj formulaciji i da joj se drugi možda neće preglasno usprotiviti. Na primer, Kina ima suprotan stav. Dok se Rusija nada da iskoristi slučaj Kosova kao presedan za područja za koja je zainteresovana, Kina ne želi takav presedan za svoju zonu interesa. Stoga smatram da se radi o diplomatskom a ne fundamentalnom problemu i on može da se reši.
Glas Amerike: Drugim rečima, Rusija će tražiti nešto za uzvrat da bi rezolucija o Kosovu prošla u Savetu bezbednosti?
Vajt: Treba imati na umu da je Rusija vrlo velika zemlja koja ima brojne i raznovrsne interese -- na Kavkazu, u domenu energije, u baltičkim državama gde živi veliki broj Rusa, u Ukrajini... Ali moguće je da ustupak koji bi Moskva zatražila bude učinjen na nekom sasvim drugom mestu.
Glas Amerike: Rešenje se nameće, Moskva je ”podmirena“, Srbija odbija da prizna nametnuto rešenje. Radikalne snage dolaze na vlast, izbija nasilje i -- šta onda? Da li se i takav scenarijo uzima u obzir?
Vajt: Nezavisnost Kosova je nešto što će Srbiji biti vrlo teško da proguta. Medjunarodna zajednica bi možda trebalo da sačeka sa formalnim priznavanjem nezavisnosti i da insistira na uspostavljanju i unapredjenju dobrosusedskih odnosa. Srbija je nedavno ponudila da pomogne Kosovu na energetskom planu i takve stvari bi trebalo podsticati. Nemoguće je izgraditi zid... potrebno je uspostaviti trgovinsku razmenu. Nužno je da se podstiču i proširuju pragmatični odnosi izmedju dva režima koji su prvi susedi u srcu Balkana -- pre no što se bude očekivalo da Srbija prizna (stanje na Kosovu). A ukoliko dodje do nasilja na severu Kosova i u srpskim enklavama to će iziskivati energično angažovanje i intervenciju medjunarodne zajednice da bi se sprovelo diplomatsko rešenje, posebno ukoliko ono bude potkrepljeno rezolucijom UN. Ukoliko bi Srbija stajala iza takvog scenarija, radila bi direktno protiv svojih interesa.
Glas Amerike: Srbija gubi 15% svoje teritorije ako Kosovo stekne nezavisnost. Mada su manjina na Kosovu, Srbi tu vide simboličnu kolevku svoje kulture, vere, istorije...
Vajt: Beograd je de fakto izgubio kontrolu nad Kosovom 1999. kada je usvojena rezolucija Saveta bezbednosti 1244 jer od tada tamo ne predstavlja legalnu vlast i njegov suverenitet nad Kosovom je samo nominalan. Ovo što se sada dešava jeste samo formalizacija postojećeg stanja. Medjutim, preostaju legitimna pitanja o budućnosti Srba i svetinja na Kosovu i o sposobnosti budućih kosovskih vlasti da upravljaju Kosovom gde će, nadajmo se, Srbi ostati. Iskustvo koje će prosečni Srbi na Kosovu imati pod tamošnjom vladom biće test koji će pokazati da li je rešenje za Kosovo uspešno. Da li će Srbi biti tretirani kao ravnopravni gradjani ili će protiv njih biti sprovodjena diskriminacija u konaktu sa policijom i sa lokalnim vlastima, u pristupu zdravstvenim i obrazovnim ustanovama. To će biti ispit za nezavisno Kosovo.
Glas Amerike: Zar to nisu bili uslovi koje je najpre trebalo ispuniti da bi se uopšte prišlo raspravi o statusu Kosovo? Uslovi koji nisu ispunjeni?
Vajt: Ovo je pokušaj da se sagleda budućnost... Kakvi god uslovi da se postave za sticanje nezavisnosti, jasno je da će doći trenutak kada će Kosovo samo morati da položi ispit ili da padne - zavisno od toga kakve rezultate ostvari njegova vlada.