Prvi direktni razgovori vodećih političara Srbije i kosovskih Albanaca u Beču rezultirali su pukim potvrdjivanjem oprečnih stavova dve strane o statusu Kosova. Beograd je voljan da da sve osim nezavisnosti, a Priština ne želi ništa osim nezavisnosti. Šta takva situcija znači na praktičnom planu upitali smo u Otvorenom studiju Glasa Amerike (), potpredsednika za spoljnopolitička pitanja u vašingtonskom institutu Kejto, Teda Karpentera. Razgovor je vodio naš kolega Branko Mikašinović.
Karpenter: Bečki pregovori su u suštini puka formalnost i kao takvi neće proizvesti značajnije rezultate. Beograd i kosovski Albanci imaju stavove potpuno isključivog karaktera, ali Albanci znaju da imaju podršku Vašingtona i Brisela i da je vreme na njihovoj strani. Drugim rečima, nema potrebe za dogovorom, već treba sačekati da medjunarodna zajednica nametne rešenje.
Glas Amerike: Neki analitičari ukazuju da bi nezavisnost Kosova bila svojevrstan presedan, nezabeležen od konferencija na Jalti i Potsdamu pre 60 godina, kada su menjane granice...
Karpenter: Krajnje je vreme da evropski lideri, nakon čitave decenije, uoče tu činjenicu. Evropski lideri već duže vremena zastupaju gledište da nezavisnost Kosova ne bi predstavljala presedan u, recimo, zemljama Balkana, bivšeg Sovjetskog Saveza itd., što nije realno. Medjutim, oni su toliko predani sadašnjem kursu akcije da će biti veoma teško da u ovom momenu promene svoju politiku. Medjunarodna zajednica bi mogla da odredi takozvanu ”uslovnu nezavisnost” što će u stvari značiti da će kosovski Albanci, dugoročnije gledano, dobiti potpunu nezavisnost.
Glas Amerike: Da li se stav Vašingtona modifikovao prema kosovskom pitanju od nedavne posete premijera Srbije Vojislava Koštunice Vašingtonu?
Karpenter: Stav Vašingtona prema tom pitanju je uglavnom nepromenjen. Problem sa kojim je suočena vlada Srbije nije u činjenici da je administracija puna ljudi koji ne simpatišu Srbiju, mada ima i toga, ili koji je smatraju, ako mogu tako da kažem ”izvorom svih nevolja.” Pravi problem je u tome da je Srbija izgubila bitku za američko javno mnjenje. Sve dok Beograd ne bude formulisao konsturktivnu i energičnu ofanzivu za pridobijanje američkog javnog mnjenja, a kroz to i administraciju, ne treba očekivati značajniju promenu u američkoj politici.
Glas Amerike: Šta bi Srbija mogla da učini na tom planu?
Karpenter: Potrebna je kampanje za pridobijanje američkog javnog mnjenja, što znači angažovanje neke jake vašingtonske PR firme radi poboljšanja imidža Srbije u SAD. Medjutim, to nije nešto što bi moglo da se promeni preko noći; promena imidža bi mogla da se postigne narednih pet do deset godina. Kosovski Albanci u medjuvremenu imaju svoj lobi koji je vrlo efikasan još od polovine 1990-tih.
Glas Amerike: Kakva bi mogla da bude uloga Evorpske unije i regionalnih zemalja u oblikovanju budućeg statusa Kosova?
Karpenter: Evropska unija će, po mom mišljenju, podržati de fakto nezavisnost Kosova, ali će nekim vidom neodredjne pravne formulacije u smislu “uslovne nezavisnosti” i veoma labavih odnosa te pokrajine sa Srbijom pokušti da izbegne stvaranje presedana. Drugim rečima, kada se završi tekući diplomatski proces Kosovo će biti nezavisno u svemu, osim po direktnoj definciji.
Glas Amerike: Kakva bi mogla da bude zaštita Srba i drugih nealbanaca na Kosovu u slučaju da takav scenario bude ostvaren?
Karpenter: Vlasti u Prištini su angažovane u etničkom čiščenju od okončanja NATO intevencije 1999. i ne verujem da će se ta praksa promeniti. Medjunarodna zajednica neće mnogo učinti po tom pitanju, osim što će ulagati žalba i protestne note. Stoga predlažem Beogradu da promeni svoju strategiju i ne pridaje preveliku važnost zadržavnaju formalnih ovlaščenja nad Kosovom već da se založi za ”granično podešavanje” što je pogodniji izraz od “promene granica” pošto takva terminologija odbija zvaničnike u SAD i EU. To bi u realnosti značilo podelu Kosova, tako da Srbija zadrži oblasti uglavnom naseljene Srbima i delove sa najznačajinim srpskim kulturnim i verskim spomenicima, crkvama i manastirima. Mada bi to bila ogromna žrtva za Srbiju, mislim da je to realističnija strategija od one koju Beograd sada zagovara.