Nezadrživi napredak u oblasti tehnologije donosi mnoga dobra u svetu. Ali, postoji i negativna strana. Količina elektronskih otpadaka, odnosno zastarelih elektronskih uredjaja, raste tako brzo da ekolozi pozivaju na uzbunu i tvrde da se odmah nešto mora preduzeti da bi se ta situacija stavila pod kontrolu.
Elektronski otpaci su električne naprave koje se više ne koriste, kao televizori, mobilni telefoni i kompjuteri. U Sjedinjenim Državama mnogi menjaju kompjutere svake dve godine, kaže ekološka grupa Grinpis. Predstavnik Dai Jun ističe da taj problem dobija svetske razmere:
”Elektronska industrija je jedna od onih koje najbrže rastu, a to znači da se sve više i više elektronskih uredjaja jednostavno baca. Ako niko ne preuzme odgovornost za njihovo prikupljanje i procesovanje, elektronski otpad zahvatiće zemlju poput ogromnog talasa iza mene i ozbiljno zagaditi planetu.“
Grinpis procenjuje da se u svetu godišnje baci izmedju 20 i 50 miliona tona takvog otpada. Mnogi delovi elektronskih uredjaja sadrže štetne hemikalije koje kada iscure zagadjuju podzemne vode i samu prirodu. Sjedinjene Države za sada nemaju federalne propise o odlaganju elektronskog otpada. Nekoliko pojedinačnih država ima programe za reciklažu, ali ništa slično zakonima u Japanu, koji obavezuju prodavce da prikupljaju odbačenu elektroniku. Evropska unija takodje ima sveobuhvatan program reciklaže za prodavce, proizvodjače i uvoznike. Aleks Fidis, iz američke Istraživačke grupe za javni interes, koja se bori za interese javnosti, kaže da bi evropski propisi mogli da utiču i na propise u Americi:
”Biće interesantno videti taj uticaj na američko tržište, jer će američki proizvodjači kompjutera i druge elektronike morati da zadovolje evropske standarde ako misle da prodaju na tom tržištu. Znači, evropski propisi mogli bi da utiču na smanjenje količine opasnih materija i u uredjajima proizvedenim u Americi.“
Za sada, Sjedinjene Države izvoze veći deo svog elektronskog otpada u zemlje trećeg sveta, Indiju ili Kinu, gde radnici odvajaju i prodaju korisne delove i sastojke. Stručnjak za opasne materijale, doktor Bakul Rao, kaže da je to opasna praksa:
”Za sada, ti radnici nisu obavešteni o opasnostima. Sve što znaju jeste da vredi izdvajati bakar ili zlato iz otpada, i da se to najlakše radi rastvaranjem u kiselini ili spaljivanjem nepotrebnih delova. Znači, niti znaju kako da rukuju tim, niti imaju neku zaštitu. Na taj način izloženi su opasnostima.“
U Americi postoji samo nekoliko centara za adekvatnu reciklažu elektronskog otpada i malo je firmi koje primaju svoje zastarele proizvode. Ali Aleks Fidis kaže da i sami potrošači mogu da utiču na smanjenje otpada:
”Kao prvo, kupujte od kompanija koje primaju natrag svoje stare kompjutere ili MP3 plejere, vade iz njih korisne delove, a ostatak odlažu na bezbedan način. Kao drugo, treba kupovati kompjutere koji mogu duže da služe, a ne one najjeftinije, koji se posle godinu-dve bacaju.“
Aleks Fidis takodje predlaže kupovinu kompjutera u koje je moguće naknadno ugradjivati savremenije komponente.