Direktan dijalog Beograda i Prištine u pregovorima o budućnosti Kosova je ključan, a čak i ako medjunarodna zajednica deluje sklona rešenju uslovne nezavisnosti, Srbija ima veliku motivaciju za pregovore – izjavio je za naš program američki analitičar iz Fondacije Heritidž, Džon Halsman.
Halsman: Veoma je važno to što je kosovski premijer rekao: – «ja želim sve a da ovaj drugi ne dobije ništa» – i tako počinju svi pregovori. Ali realnost je da je neophodno pomaći se od toga kako bi se negde stiglo, i pristati na direktan dijalog. To je važno jer, na kraju ćemo svi mi iz medjunarodne zajednice otići, a ljudi u regionu će tu živeti, i ako ne postoji dogovor gde narod na obe strane misli da je barem nešto dobio, niko neće biti srećan. Niko neće dobiti sve što želi ali je potrebno da dobiju barem deo onoga što žele kako bi se došlo do održivog rešenja dugoročno gledano. Za to je najbolje da se direktno razgovara, detalji kao što su intonacija glasa, podizanje obrve, osmeh ili mrštenje – to možete postići samo ako ste direktno u sobi sa onim sa kojim pregovarate.
Glas Amerike: Halsman je sa grupom analitičara nedavno učestvovao u panel raspravi o budućnosti Kosova, na kojoj je nagovešteno da je «uslovna nezavisnost» rešenje ka kome u ovom trenutku naginju SAD i medjunarodna zajednica. Zato se nameće pitanje – šta je u tom slučaju motivacija za Beograd da pregovara ako je ishod pregovora unapred poznat?
Halsman: Za Beograd postoji nekoliko podsticaja – pre svega stabilnost u regionu. Beograd je, ako pogledate mapu i dalje centar u regionu, svi trgovinski putevi vode kroz Srbiju, i stabilnost u regionu će značajno pomoći srpskom narodu – to je nešto što lideri u regionu treba da objasne svom narodu, da će stabilnost biti od velike koristi Srbiji kao i svima ostalima. Zatim, tu su, naravno, Srbi koji žive na Kosovu. Mi ovde možda ovde šapatom pominjemo uslovnu nezavisnost kao krajnji ishod, ali kakva vrsta uslovne nezavisnosti, da li ćemo primorati kosovske Albance da veruju u decentralizaciju, da poštuju prava manjina, imovinu srpske pravoslavne crkve, sve to još nije rešeno. Uslovi pod kojima će živeti ljudi na terenu još nisu rešeni, čak i ako je krajnji politički ishod, kolokvijalno rečeno - «gotova stvar», preostaje mnogo toga o čemu treba da se pregovara i zato mislim da Beograd treba da pregovara.
Glas Amerike: S obzirom na tenziju koja i dalje obeležava odnose dveju strana, pitali smo gospodina Halsmana da li je u ovoj fazi pregovora moguće govoriti o pomirenju Srba i Albanaca?
Halsman: Mislim da je potrebno biti realan. Ne vidim da će se neko veće pomirenje dogoditi za mog života. Ono što je moguće je da se situacija stabilizuje, ekonomija preuzme glavnu ulogu, počne trgovina preko granica, treba pustiti da do izražaja dodje privlačnost Evrope kojoj teže obe strane, privlačnost ulaska u NATO i Parnterstvo za mir, što će biti sve važnije teme, i treba pustiti da vreme prodje. Svi smo nestprljivi da se iznadju rešenja, mi Amerikanci mislimo da se svi problemi mogu rešiti, i to po mogućstvu istog dana, no realnost je da je ovo dugotrajan proces, on obuhvata istoriju, kulturu, nacionalno pitanje, ekonomiju, politiku... taj proces će trajati trajati i u ovim preogvorima svi treba da budemo realni u pogledu toga šta se može i ne može postići.